Zabranjeno radovanje?

Kad nešto nije u redu, pristojno biće odmah traži uzrok u sebi. I onda kada mnogo toga ne valja, mi, očigledno pogrešno vaspitani za vreme "kontroverznih" pobednika i njihove silikonske svite, postavljamo naivno pitanje: gde grešimo?
Ne obazirući se na upitane u prvom licu, "spretna" privatna lica naveliko kupuju ostrva i državice.
Oni, normalno, piruju, iako im mi, apatični i zgužvani, kvarimo pogled. Polako, rešiće oni ubrzo i taj problem.

Šta nedostaje modernoj, kratkoj priči, sa antiutipijskom ambicijom, koja se ovde zove "Naša stvarnost"? Odgovor je kraći od priče – umetnost. Ona je neoboriva celina, dok je loša priča puna rupa, te i sama kroz neku od njih lako može da propadne. Pre samo nekoliko nedelja umalo da propadne taj "projekat rupe" i to zahvaljujući umetnosti.

Pošto deca odavno nisu "naša budućnost", već sopstvena, ona koja za to imaju mogućnosti slobodno se razvijaju prateći, u stvari, nametnuti trend – "ja sam država/kompanija za sebe" – samo na jedan neuporedivo zdraviji način. Nedaroviti pisci nacionalne priče nekako su se do sada snalazili sa takvom decom. Uspeli su da izvezu silne naučnike, umetnike, sportiste, koje su prethodno uglavnom školovali roditelji. Šta nas briga za strane državljane? Neka o njima brinu njihovi, a mi ćemo ih tu i tamo podsetiti da su i naši, kad nam bude zgodno. Međutim, mlada i zadivljujuće zrela muzička umetnica Marija Šerifović osvojila je jednu veliku pobedu za svoju zemlju. Em prvo mesto na najvećem evropskom muzičkom takmičenju, em zasluženo! Što je mnogo, mnogo je.

Pobedivši sa pesmom više nego simboličnog naslova, "Molitva", Marija je nehotice izvela najveću moguću sabotažu te opsesivno monetarne, loše priče – donela je radost. I to ne samo ličnu, timsku, već ni manje ni više – nacionalnu. Momentalno smo se pročistili od dopinga ispraznosti što velikog, što malog brata, obradovali se, čak i zapevali. Radeći, zapravo, svoj posao, ali, za promenu, profesionalno i na svetskom nivou, darovita, učena, harizmatična, ova pevačica je jednim nastupom uspela da bez ikakvog "plana" ujedini i nas ovde, i "eks-naše", i dijasporu, i dobar deo sveta – "samo" kvalitetom i, razume se, srećom neophodnom na svakom takmičenju.

Posledice? Opšta ozarenost u trajanju od nekoliko dana, nezaboravna – dugo je nije bilo i ko zna kada će se ponoviti. Narod se, dakle, raduje onoliko koliko mu mediji i njihovi stvarni vlasnici dozvoljavaju. A da li dozvoljavaju? Teško. Zašto? U datim uslovima, to je glupo pitanje. Od ovog, gluplja su samo pitanja kojima su "predstavnici javnosti" dočekali pobednicu. Koga zanima njena politička pripadnost?! Aman! Taman smo na trenutak odahnuli od politike i većinske kvazipolitike. Ovdašnji cirkus na političkoj sceni odavno nije smešan, nasuprot (samo)uverenju loših glumaca, samo je bolno dosadan. I skup! Srbija nije imala para da snimi spot svoje izaslanice na "Pesmu Evrovizije"? Nema komentara. Ali zašto niko nije postavio neko besplatno, a smisleno pitanje kako bi oni koji je nisu do sada pratili saznali o Mariji ono što ih uistinu zanima. Ko su njeni profesori, uzori? Stvarna podrška? Utisci iz Helsinkija? Planovi za budućnost? Da li je moguće da nemamo para za ekipu koja bi pratila Mariju na evropskoj turneji?

Nedelja 13, doček. Ta noć radosti se otela kontroli pomenute loše priče. Potom su uredno nastavili da nas zasipaju banalnostima i primitivizmom. Umesto svežih vesti o Mariji, slušali smo klevete o muvama i medvedima. Zapadni mediji su dali svoj doprinos pričama o "zaveri bivših komunističkih zemalja", odijumu zbog Iraka (čudno!), spekulacijama o Kosovu itd. Ipak, nas je teško prevazići. U Skupštini je iste noći počelo "svojatanje". Čija je, kad je već naša? Na nacionalnoj televiziji je umalo izbila tuča, pošto je našim kadrovima to prirodnije nego da se raduju. Na drugoj, pak, takoreći opelo zbog ove prve. I tako redom, bez ikakvog reda i smisla.

Iako umetnost razumljivo gaji čežnju za sopstvenom autonomijom, neretko se dešava da pokreće i mnoga druga pitanja. Marijina "Molitva" je obelodanila dosta toga. Videli smo prave razmere jaza između "glasa javnosti" i javnosti, to jest naroda. Ambis! Još jednom smo se uverili kako ovde nema govora o elementarnom poštovanju, bar ne "na najvišem nivou". Radost i masovno okupljanje bude zavist onih zbog kojih više niko neće da se okupi, naročito masovno. Ausvajs za slavlje se izdaje samo na jednu noć, i to u vanrednim situacijama. Ali, isto tako, s pravom smo ponovo poverovali da vrednost i snaga pojedinca i te kako imaju moć. Takođe, da treba biti svoj, iako nije lako, jer samo to se isplati.

I konačno – šta je život, zaista, ako nema ljubavi i slavlja? Loša pesma. Za razliku od one kojom nas je Marija Šerifović naterala da se makar tokom jednog festivala suočimo i sa nekim drugim narodima – jednostavna, naizgled, a po svoj prilici tako teška za interpretaciju.