Nisam iznenađen uspehom jer sam se trudio

Dostigavši zenit u modnom dizajnu, Pjer Karden je obeležio našu epohu vrhunskim dostignućima i u arhitekturi, umetnosti, advertajzingu. Autor je više od 500 patenata, njegova poslovna imperija prostire se u 100 zemalja i zapošljava 200.000 ljudi, a nikada ne koristi kredite banaka.

Neumorni putnik, na pragu je dvostrukog jubileja: životnog (rođen je 1922) i radno-kreativnog (prvu kolekciju imao je 1953), a Pariz s nestrpljenjem očekuje njegovu reviju 1. jula, prvu posle desetogodišnje pauze.

Nedavno, na reviji u Belom dvoru u Beogradu predstavio je 200 modela.Megatrend univerzitet jevelikanu mode dodelio zvanje počasnog doktora i gostujućeg profesora na Fakultetu za umetnost i dizajn, kada je i nastao ovaj intervju.

SaiskustvomimudrošćuVašihgodinakojeotmenonosite, osećatelidasteostvariliono štostesa 14 godina želelikaokrojačkipomoćnik?

U to vreme, imao sam ambicije i snove, hteo sam da postanem neko. Ali nisam ni sanjao da ću završiti na Akademiji lepih umetnosti na Francuskom institutu. To je bilo nemoguće zamisliti. Najpre zbog sredine u kojoj sam živeo, zatim zbog iskustva i najzad zbog veza u društvu koje je trebalo imati. Nisam iznenađen uspehom, jer sam se trudio. Ali nisam ga zamišljao baš na tom nivou.

Postoji li „značajna figura” koja je presudno uticala na Vas?

Susreti! Izbor prijatelja je jedno, ali susreti nešto drugo. Kao dečak želeo sam da budem glumac ili baletski igrač, ali došao je rat. Preživeo sam nemačku okupaciju, ušao u Crveni krst u Višiju. Kad se rat završio, hteo sam da se otisnem u Pariz. Trebalo je živeti, a nisam imao novca. Zaposlio sam se u najstarijoj modnoj kući u Parizu, „Pakenu”. Tamo sam sreo Žana Koktoa, i počeo da radim kostime za film „Lepotica i zver”. Tako sam ušao u Pariz na velika vrata. Kasnije sam prešao kod „Diora”. Imao sam 19-20 godina, a ušao sam u umetničke krugove gde su bili Miro, Pikaso, Brak... U tim krugovima sretao sam se sa mnogim velikanima.

Da li u tome danas mladi talenti mogu da prepoznaju neki Vaš savet?

Nije dovoljno imati talenat već dobre kontakte. Ali svet se promenio. Nisam studirao na univerzitetu, bio je rat, bili smo gladni... Ne može to da se upoređuje sa vremenom danas, ni politički, ni diplomatski, ni industrijski, ni umetnički. Imao sam za komad hleba, eventualno za pastis iz Višija, a danas je drugačije, i u vašoj zemlji, koja je izvanredna, a koju sam prvi put posetio 1947. Život mladih u današnjem Beogradu i Srbija koju sam poznavao, ne mogu da se porede. Mladi danas imaju mogućnost da slobodno stvaraju, što je važan fenomen.

Kako se sećate te Jugoslavije?

Da li možete da zamislite koliko je to bio drugačiji život? U Jugoslaviju sam došao brodom, jer nije bilo aviona. Brodom sam obišao Rijeku, Zadar, Split, Budvu... Tada je tu bila komunistička partija, Tito, SSSR i njihova politika, ne bih rekao da je bilo slobode. Život u Beogradu koji vidim danas ne može da se poredi ni sa onim iz sedamdesetih i osamdesetih.

Uvek ste bili čovek inovacija. U svetu se sve više čuju glasovi da treba da preispitamo ulogu inovacija u službi profita, da vratimo poverenje i poštenje kao vrhovne principe poslovanja. Da li je vreme za neki zaokret?

Pojam sreće se za mene danas promenio u odnosu na ranije vreme. Bolje je danas, ali mladi toga nisu svesni. Fantastično je šta se sve desilo za 50 godina. Ako biste ukinuli i poništili rezultat tog velikog pomaka, šta bi nam ostalo? Izbila bi revolucija, zato što ne živimo u prošlosti, nego u sadašnjosti. Na globalnom planu, to je kao da ste bili siromašni pa ste se obogatili, a onda opet osiromašite. Ipak, možda kada ste bogati sledeća stepenica i jeste da probate da budete skromniji, jer u svakom trenutku možete ponovo postati siromašni.

Slavu francuske mode proneli ste u svetu, sretali ste se državnicima, ali najzanimljivije su Vam bile vođe komunističkih zemalja. Šta Vas je toliko privlačilo njima?

Hteo sam da upoznam taj raj zvani komunizam, paradigmu komunizma. Kada sam 1963. hteo da posetim Moskvu, otišao sam kod ambasadora Vinogradova i rekao mu: „Mogu li brzo da dobijem vizu za Rusiju?”, a on me jepitao zašto. Odgovorio sam: „Zato što sam kapitalista i hteo bih da vidim da li su ti komunistički rajevi takvi kao što se priča”. Pošto sam bio pošten, rekao mi je: „Imaćete vizu sutra, iako ste kapitalista. U svetu već ima mnogo komunista, jedan manje ili više, ne menja ništa”. Kao kapitalista, u vreme gvozdene zavese posetio sam mnoge gradove u SSSR-u.

Mene su voleli svi komunisti i Fidel Kastro i oni u Kini i u Rusiji. Ništa ne fali kapitalistima. Ima kapitalista koji su plemeniti, koji su donatori. To su ljudi koji generišu posao za druge.

U vreme hladnog rata, u Rusiji sam imao 34 fabrike, i bio sam jedini stranac koji posluje sa njima. Ali bio sam iskren. Nisam otišao da postanem komunista, već zbog biznisa i oni su to znali. Znali su i da time njima pomažem. To su shvatili i Kina i Fidel Kastro.

Pokazali ste i interesovanje za saradnju sa Srbijom, čiji veliki deo nekada razvijene tekstilne industrije sada ne radi?

Ne odlučujem ja o tome. Srbija bi možda htela da sarađuje u toj oblasti. Razgovarao sam o tome neformalno sa predsednikom privredne komore Beograda Milanom Jankovićem.

* Glavna i odgovorna urednica TV Metropolis

----------------------------------------------------

Otmenost života je dati ljudima da rade

Ekonomija života – to je industrija, trgovina. Socijalizam je nešto lepo i jednako, ali nama su potrebni kupci. Ako možete da trošite, onda verovatno niste komunista. Ali u životu je važan i taj socijalni aspekat.

Dati ljudima da rade – u tome se ogleda sva otmenost života. Inače, bogati mnogo troše i što ste bogatiji trošite više. Ipak, ne treba biti ljubomoran.

Kada se novac troši to nekome daje priliku da radi i ne treba se toga stideti. Treba se stideti kada bogati, kao mnogi danas, hoće da stvore utisak da žive kao siromašni. To je sramno.

Znam da je život kratak. Ono što iz mene sada progovara jeste moja unutrašnja priroda, a ne neka potreba. Nemam ih. Živim kao bogat čovek, ali jedem kao siromah (smeh), meni ne treba ništa.