Amerikanci sa Rtnja

Vrmdža – U kući od zemlje, slame i drveta, staroj sto godina, i gotovo netaknutoj od tada, Amerikanac Pol iz Pitsburga piše poslednje sekvence pank opere za jednog londonskog producenta. Zapravo je reč o stim pank operi, andergraund muzičkom pravcu, magičnom miksu soula i džeza, koji zvuči sjajno u akustičnoj čatmari, koja samo što se ne sruši Ameru na glavu, u podnožju mistične planine Rtanj.

Svakakva čudesa su moguća ispod zagaslog vulkana i grobnice drevnih božanstava, a bogami, priča se i da je Rtanj zapravo planetarna stanica svemirskih brodova, jedna vrsta podzemnog aerodroma, kakav je bio bihaćki, s tim da iz planine ne uzleću „migovi 21” sa petokrakom nego leteći tanjiri, koji s vremena na vreme, osvanu na sajtovima ufologa.

Mada, seoski teoretičari zavere tvrde da planinčina poseduje i magnetne sile od kojih pošize navigacioni sistemi na avionima, a zapravo su to, nastavljaju lovci sa ezoterijskim teorijama – zraci pozitivne energije koji se ukrštaju na njivi izvesnog Đoke.

Ali, u selo Vrmdža, udaljenom 12 kilometara od Sokobanje, došao sam da istražim paranormalnu pojavu druge vrste. U selu, osim povrća, uspevaju i mladi Amerikanci, jedan italijanski penzioner lud za fudbalom i sve više Beograđana! Dok se srpska sela prazne i kopne, Vrmdža se puni i cveta. Pravi demografski i sociološki paradoks.

– Mora da tu ima još nečeg. Baš će Amerikanci ovde da nađu sreću. Jeste, nije nego – sumnjičavi su Dobrica i Dragan, seoski lovci, u epicentru Vrmdže, seoskoj prodavnici koja poseduje sve. I iglu i lokomotivu.

Ispred prodavnice nas dočekuje hiperaktivni predsednik Mesne zajednice Slaviša Krstić. Kratko piće, brza kafa i put ka kući Pola Šapiroa i njegove supruge Maje Ninković.
Pol iz Pitsburga nas čeka u kući za koju tvrdi da je zdravija za život od svake beogradske novogradnje. Ikone na zidovima, električni klavir i mikrofon u teskobnom predsoblju, povezan sa velikim ekranom superračunara.

I dnevna soba sa niskim plafonom, jednostavni kreveti nalik vojničkim… Polova žena, Beograđanka Marija Ninković, poslužuje nas kafom i takođe nas ubeđuje u večnost ovih kućeraka koje su projektovali samouki rtanjski arhitekti.

Kako su, zaboga, dvoje akademskih građana sa perspektivnim karijerama u Americi, zaglavili na vrhu prelepog srpskog sela, daleko od svake civilizacije? Baš to ih je privuklo, ta predivna priroda, bujno zelenilo i 40 izvora vode za piće, stenoviti ostaci latino grada, nekadašnjeg rimskog utvrđenja, podignutog kao karaula na carskom drumu ka istoku, miris leta koji se oseća na svakom koraku.
– Život u Americi je postao užasan. Ujutru velika žurba i stres, šminkanje, jurnjava u metro stanicu. Odlučili smo da sve napustimo i dođemo u Srbiju. Želeli smo ovakav život, da ujutru sa sinom posmatram zelenilo i slušam cvrkut ptica, umesto da gledam TV i počinjem dan sa ružnim vestima – priča Maja.

Pol je kul, klima glavom. Ima sve što mu je potrebno za komponovanje muzike za holivudske i londonske producente: porodicu, mir, baštu i lopatu. I brzi internet.

Led je ipak probio šezdesetpetogodišnji Italijan iz Venecije, Lučio de Marki, još jedan srpski zet. Pre tri godine je otišao u penziju, posle 32 godine rada na aerodromu u Veneciji. Želeo je isto što i Pol. Kupio je tri stare kuće, ogromno imanje sa šumom, koja vodi do visoravni sa koje puca pogled na dolinu.

Odmah po dolasku, učinio je tri stvari: zabo je u dvorište zastave FK „Venecija”, za koji je navijao još kao dečak, i zastavu Srbije, potom je otišao u centar sela i naručio turu rakije za sve goste, a zatim otišao u crkvu i zamolio sveštenika da prisustvuje službi.

– Lučio je car – jednostavno kaže njegov prijatelj, seoski poštar, dok opušteno, na paklenoj vrelini, cuga iz čokanjčeta.

Uskoro će 18 časova, kada će zvona označiti „rakija tajm”. Tada Lučio strmim putem silazi do prodavnice i pijucka do 20 časova. Potom se vraća kući i gleda svoju Italiju na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Zato je sada u njegovom dvorištu zaboden i treći jarbol, sa zastavom azura. Kad zasvira himna, Lučio odvrne ton na televizoru do daske, izađe u dvorište, stavi ruku na srce i zapeva himnu Italije.

Lučio živi kao car, hadžija ili kralj, koji umesto plemićke apanaže, prima deviznu penziju. Zimi putuje na Tajland, potom doleti do Treviza, gde je kupio stan, ali je od aprila ponovo u podnožju Rtnja.

– Ovde je lepše nego u Veneciji – priča Lučio na odličnom srpskom.

Odzvanja selom glas baba Aleksije. Povijena, oslanjajući se na štap, starica šeta dvorištem koje podseća na gradilište. I grmi baba Aleksija, savetuje dečicu. A dečica su njene prve komšije, Milica Bojić iz Beograda – i ko će drugi nego njen dragi. Plavokosi, veseli Amerikanac Metju. Uređuju staru kuću koju su kupili nedavno. Milica ne prestaje da priča o samoodrživom razvoju seoskog imanja, organskoj hrani, čistom vazduhu, zemljanim kućama koje dišu…

Druže Metju, zar si napustio Floridu zbog Vrmdže? Zar si brisnuo iz Majamija zbog Rtnja? Zar da baba Aleksija zameni Dona Džonsona?

Smeje se Metju, dohvatio je nekakve džinovske makaze, seče žbunje, vredan je kao akcijaš, dok njegova Milica priča kako su se upoznali u Indiji. On je svirao citru, ona je bila društveno aktivna.

Milica je preuredila ambar u letnju sobu. Imaju hektar šume i svoju stenu, parče planine. Zar da žive ubitačnim, besmislenim ritmom kojim pulsiraju veliki gradovi, ili da postanu moderni hipici. Što će reći, seljaci sela Vrmdže.

Invazija Beograđana

Predsednik Mesne zajednice Slaviša Krstić procenjuje da je poslednjih godina, dvadesetak kuća prodato uglavnom Beograđanima, koji nameravaju da žive u ovom živopisnom selu. Prosečna cena lošije kuće s imanjem je oko 7.000 evra.