Posed za uživanje

Grčka je dobila vladu za tri dana, a Srbija je neće sastaviti ni za pedeset. Nama se ne žuri nigde, gde god da krenemo neće nam biti bolje. Budući premijeri i njihovi konkurenti računaju šta i sa kim mogu da dobiju, ako već ne izgube sve. Srpska politička matematika je tegobna i konfuzna, pa se i ne naslućuje kad će račundžije da se presaberu i izađu pred narod sa jasnim i konačnim izbornim plenom.

U međuvremenu, tehnička vlada se rve sa omorinom i nedostatkom vladajuće energije. Eksperti misle da nas svaki dan bez legitimne izvršne vlasti košta više no što možemo da platimo.

Najviše smo platili u sferi odbrane zemlje. Ima mrtvih i ranjenih među kadetima Vojne akademije, i to u ambijentu u kome se takve stvari ne događaju.

Nekoliko godina smo iz Ministarstva odbrane slušali uglavnom lepe vesti. Vojska je manja, ekonomičnija. Postala je profesionalna. Država izvozi oružje, uglavnom u zemlje „trećeg sveta”. Tonovi koji su dolazili iz sistema odbrane uglavnom su neproverljivi. Moderno informisanje u našem slučaju nije zaustavilo idilični agitprop, koji se sastoji u jednostavnoj totalitarnoj formuli: „Mi smo ono što želimo da budemo, a ne ono što zaista jesmo. Vaše je samo da nam verujete, bez ikakve sumnje”.

Na kom nivou se dogodila greška, koja je ostavila ovdašnju javnost u zabludi povodom raskoraka između idiličnog samoodređenja i istine? U agitpropu istina nije ni potrebna, ona se može kreirati. Odgovor javnosti se ne sluša, jer poslata poruka traži prihvatanje bez suvišnih pitanja.

Pogibija i ranjavanje kadeta na Pasuljanskim livadama potresli su Srbiju. Ima mnogo razloga za to, i neki od njih medijski su obrazloženi u prethodnim danima. Medijski da, ali ne i politički, ne iz vrhova odbrane i vojske. Ljudi koji odgovaraju za velike sisteme, izgledali su čak i emotivno nedodirljivi. Iako se pred svima srušila scenografija izgrađena od materijala koji nije izdržao okršaj sa stvarnošću.

Ma kako to izgledalo, odbrana zemlje zahteva mnogo više nego što omogućuju kapaciteti jednog ministra ili ministarstva. U podeli vlasti, to je posao jedne stranke, uglavnom najmoćnije na izborima, oblast iz koje je moguće svakodnevno stranačko političko manekenstvo. Relacija sistema odbrane sa sopstvenom ali i globalnom javnošću lako se pretvara u jeftin lični politički marketing.

U suštini, to ne mora da bude sasvim naopako, ako je u državi uređen, u principu vučji odnos u borbi za vlast. U najosetljivijim resorima (odbrana, policija), ministri se neizbežno bore sa šizofrenom pozicijom „homo dupleksa”: hoće li čovek na tom mestu služiti opštim interesima ili stranci zavisi i od čoveka, ali i od stranke. Da se raspoluti, mučenik ne može. Da odstupi, ne sme i ne želi. Suviše je dobro njemu i kad je najgore svima.

U opstajanju po svaku cenu i do poslednjeg trenutka, čuvar sinekure ima podršku čak i političkih protivnika. Jednom će i njima biti vraćeno istom merom.

Tako je sistem odbrane već dugo u rukama jedne stranke. Sa malim prekidima, kada su ministarsku čast dostigli Prvoslav Davinić i Zoran Stanković. Prvome se sudi za pazarenje izraelskog satelita, a drugi je fino propao na predsedničkim izborima. Ali u slučaju Prvoslava, njegova partijska baza, koja ga je ustoličila, tražila je (i dobila) njegovu smenu.

Šta smo imali? Svaki je ministar objavljivao okončanje reforme vojske i čitavog sistema. Svaki sledeći je sa istim poslom kretao iz početka. Je li to bilo naporno? Naravno da jeste, ali za sistem. Za samo nekoliko godina, u sferi političke opsene, menjan je vrednosni okvir u kome odbrana postoji. I danas se ne može znati jesmo li politički (i vojno) neutralni, ili se primičemo NATO standardima?

Ipak nedavno je ukinut vojni rok, i proglašena profesionalizacija vojske. Nema više regruta pod moranje, i to je dobro, pod uslovom da smo uvođenje opšte vojne profesije uradili kako valja. Sveža tragedija na poligonu dovodi u sumnju platformu na kojoj se stvaraju profesionalci. To je indikator lošeg stanja u samom srcu sistema, koji je neodrživ bez čiste i delotvorne vojne struke.

Bojim se da je sve to posledica partokratske metastaze u jednom sistemu koji to ne ume, niti može, da podnese. Takvo stanje zapravo dovodi do inverzije vrednosti u pravom vojničkom zanatu, bez koga se nijedna vojska ne može zamisliti: marginalne stvari postaju strategija, zanat odlazi na marginu. To je već simbolička tragedija, sama po sebi, neizbežna nesreća svuda tamo gde je to moguće.

To jedna stranka sa svojim delegatom i kadrovskom partokratskom hidrom ne može niti želi da reši. Suviše je teško, jer se ministarske karijere inače doživljavaju kao dodeljeni posedi za uživanje. Sve dok ne stigne lucifer sa računom.