Srbija razgovara: da li su nam đaci nepismeni

Istraživanja pokazuju da najmanje 25 odsto učenika napravi više od jedne pravopisne greške u rečenici. Osnovci mešaju štampana i pisana slova ne samo u jednoj rečenici već i u jednoj reči. Više od 33 odsto osnovaca pogrešno upotrebljava veliko slovo. Oko 70 odsto đaka u sastavima ne stavlja zarez i tačku. Ili, što bi se reklo, ne zarezuje pravopis. I dominantno upotrebljavaju tri tačke ili, u izražavanju emocija, umnožavaju znakove uzvika i čuđenja.

Sagovornici „Politike”, Biljana Pražić, nastavnica srpskog jezika u Osnovnoj školi „Mihailo Petrović Alas”, i Aleksandar Aleksić, predstavnik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, takođe profesor srpskog jezika, ocenjivali su dečju pismenost, ali i situaciju u obrazovnom sistemu.

Politika:Da li je bilo potrebe da se javnost uzburka zbog priznavanja pravopisno netačnih odgovora u pitanjima koja se direktno ne tiču pravopisa na ovogodišnjoj maloj maturi?

Pražić: To pitanje trebalo je pokrenuti prošle godine. Mislim da zadaci moraju biti pravopisno ispravni.

Aleksić: Ne možete da zbunjujete decu od 14 ili 15 godina. Samo dajte deci dobre primere.Neka mediji samo slušaju nastavnike osnovnih škola i imaćete sjajan rezultat.

Pražić: Nekad mi deca kažu počeli smo da hvatamo pravopisne greške na televiziji i beležimo ih. To je najlepše što čujem od njih.

Aleksić:Mediji su posebna priča. Došao sam do zaključka da,kada je o pravilnom pisanju i izražavanju reč, mediji uglavnom rade protiv dece i nastavnika.

Politika: Da li su naša deca u osnovnim školama nepismena?

Aleksić: Naša deca nisu nepismena.

Pražić: I ja mislim da deca nisu nepismena. Mislim da smo mi, profesori srpskog jezika, veliki borci za pismenost i nekada se osećamo kao Don Kihot koji se bori s vetrenjačama. Mislim da smo mi zemlja koja ima najmanji broj časova nedeljno. Bugari, recimo, imaju devet, a mi pet časova srpskogjezika nedeljno, u petom razredu, a posle se to smanjuje na četiri. Eventualno u srednjoj školi, na društvenim smerovima, ima više časova.I svega jednom mesečno, po školskom programu, deca izučavaju pravopis.

Aleksić: Svaki nastavnik ima pravo da koncipira čas onako kako misli da treba. On ima slobodu u određenim procentima. Ne možete s dva odeljenja da radite na isti način. Ako nastavnik proceni da treba da se pravopis radi više, on to može da uradi. Problem je u odnosu učenika prema nastavi i nastavnicima u poslednjih 10 godina. Ako hoćete da dobijete pismeno dete, nemojte da mu ubacujete nove sadržaje nego procenite njegove maksimalne mogućnosti i potrudite se da ih dobro nauči. Nemojte da ubacujete nove predmete i da mislite da će tako više da znaju. Ako treba, smanjite predmete, ali to što urade, neka urade kako treba. Tada će naša deca biti bolja nego deca u evropskim zemljama. Sada je nastavnik skrajnut i niko ih ne pita ni za šta.

Politika: Kažete da je suština u tome da je nastavnik izgubio autoritet. Ali, rekli ste da su deca pismena. Da li iz osnovnih škola izlaze polupismena i nepismena deca?

Aleksić: Problemi s pismenošću postoje.U kom procentu, ne znam.

Pražić: U svakom razredu ima problema sa četvoro, petoro đaka. Osamdeset odsto đaka izađu pismeni.

Politika: Koje su najveće omaške učenika u pravopisu?

Pražić: Pre svega, pisanje negacije „ne” i upotreba velikog slova.

Politika: Navedite neke konkretne greške.

Pražić: Najdramatičnija greška u pismenim zadacima jeste promašena tema. Recimo, učenicima damo sledeću temu: „Proleće u mom gradu”. Đak, međutim, piše: „Proleće je vreme kada je sve žuto, kada lišće opada...”. Nekada potpuno okrenu temu. Izdvajam često besmislene rečenice i analiziram ih na časovima. Citiraću vam neke greške iz đačkih zadataka: „Okrenuo sam se i video druga kako se uplašenim licem smeje...”. Ili, „deda se posvađao sa mojim bratom, on je imao 12 godina”. Tada pitam učenika na koga je mislio, na dedu ili unuka. Posle svakog pismenog zadatka imamo sistematizaciju grešaka. Da bismo izbegavali i ovakve rečenice: „Maj, odmah pomislim na lepotu prirode: skakavci, komarci...”. Ili, „drveće u maju više nije ćelavo”.

Politika: Da li je, i koliko, važan čitak rukopis?

Pražić: Deca sve gore pišu, sve ružnije. Nema više onog kaligrafskog rukopisa, to je tako retko. Ali, sve to zavisi od učitelja. Kada dođe nova generacija, vidim da svi imaju jako sličan rukopis. Učitelji starije generacije se trude oko rukopisa.

Aleksić: Osnovna škola je baza. U srednjoj se više analiziraju književna dela, od pravopisa im ostaje ono što su u osnovnoj naučili. Pre sedam, osam godina, nastavnici srpskog jezika iz beogradskih škola vodili su sledeću polemiku – da li znak pitanja i znak uzvika treba da stoje ispred ili iza znakova navoda. Ja sam s tog savetovanja, kao profesor srpskog jezika, otišao zbunjen. Svuda mora da se sprovodi jedan pravopis. I tačka.

Politika:Da li je upotreba interneta razlog što đaci mešaju ćirilicu i latinicu?

Aleksić:Da. Učenik je, recimo, našao odgovarajući sastav na internetu i odštampao ga. Zatim ga je prepisivao. Gde god je trebalo da napiše „čovek” napisao je „covek”. Deca su dobri prepisivači, kao u pojedinim ministarstvima, gde se donose određeni zakoni. Što se tiče mešanja ćirilice i latinice, ako ništa drugo – ćirilica je ekonomičnija. Umesto dva znaka, koristi se jedan, a princip ekonomičnosti kod dece pali.

Politika: Pisana komunikacija mladih svodi se na SMS imejl i dopisivanje na društvenim mrežama. Čemu to vodi? Izgubiće rukopis?

Aleksić: Ne bi moralo tako da bude, ako bi se neke od tih stvari ubacile na časove...

Pražić: Već ima u gramatikama.

Aleksić: Opasniji je gubitak socijalnog momenta kod dece.

Pražić: Malo se čita, omražena je obavezna lektira. Nekada mi se čini da ćemo uskoro predavati srpski na engleskom.

Aleksić: Rešenje je da se nastavnici prilagode vremenu u kome žive. Znanje koje sada pružamo deci je staro više od 100 godina. Moj profesor je bila gospođa Ksenija, koja je tada bila pred penzijom, a ona je mene učila onakokako je ona od svog nastavnika, koji je takođe bio pred penzijom. Šta sada da radimo? Da se prilagodimo. Ne morajusva deca da pišu dobro pismene zadatke, niti to mogu. Ali neki minimalni standard mora da postoji, da se učenik ne obruka, gde god da ode. Deci treba objasniti zašto je važno da pravilno govore. To ne mora biti komplikovano, može i banalnim primerima: „Kad si u društvu simpatije od toga šta ćeš i kako da joj kažeš zavisi da li ćeš od nje dobiti minus ili plus iz izražavanja”.

Politika: Profesori univerziteta kažu da je pismenost u Srbiji poražena na svim nivoima. Kada dete iz škole izađe polupismeno ili nepismeno, ko je tu kriv? Dete, roditelj, nastavnik?

Aleksić: To je krivica sistema. Na kraju školske godine, prilikom ocenjivanja, nivo se spušta. Ako je dete mesec dana prezavršetka školske godine imalo pet jedinica, a deset dana pre kraja ima jednu ili dve, znači da se u međuvremenu nešto desilo.

Politika. Nastavnici su krivi, ali i nemoćni da nešto promene?

Aleksić: Šta će se dogoditi s nama nastavnicima za narednih 10 godina, ako kažemo: mi smo nemoćni, takav je zakon. Ako su nastavnici jedinstveni, nivo nastave može da se znatno podigne. Problem je što su pojedini roditelji shvatili da će, ako vrše pritisak na nastavnike, pomoći deci, pa dolaze i prete. Ima nastavnika koji se uplaše i povuku. Opasno je ako jednom popuste, to gledaju i deca i roditelji i onda nema kraja. Srpska škola mora da drži jedan nivo. Pogledajte sledeću sintagmu: „Škola po meri deteta”. To je, po mom mišljenju, apsolutno pogrešno. Ne može škola da se prilagođava detetu. Postoji još jedan problem. Dominantan uticaj u obrazovanju imaju pedagozi i psiholozi. Dete se na jedan način ponaša u odeljenju, a na drugi način pred psihologom i pedagogom. Mene kao profesora srpskog pojedini pedagozi i psiholozi uče kako da se ponašam i da radim u razredu. Postoji tendencija da se sve što deca urade relativizuje. Smatram da dete mora da shvati šta je dobro, a šta loše. Ako je kazna za dete minimalna, ono će to ponoviti. Protura se još jedna teza – ako dete pokuša da se brani od nekog ko vrši nasilje, da je to takođe nasilje. Ja sam se tome suprotstavio.

Politika: Da li se u školama u kojima radite sprovodi program podrške za decu koja konstantno prave jezičke greške?

Pražić: Od petog do osmog razreda pismenost je na prvom mestu. Prvo dočekamo mlađu decu, damo im prvi test, a onda im ukazujemo na propuste i dogovaramo se na koji način da ih nadomestimo. Za svaku godinu imamo po jedan test.

Aleksić: Kod dece nema dvoumljenja. U osnovnoj školi moraju imati osnovna, gotova znanja. A posle, neka u srednjoj školi ocenjuju kakav je bio karakter Ane Karenjine. Udžbenici su tek posebna priča, kao i pitanje kakav je interes države da ima toliko udžbenika.

Politika: I, šta je rešenje?

Aleksić: Hoćete da kažem kako sam ja završio osnovnu školu?Nisam bio vukovac, jer sam u trećem razredu imao četvorku iz matematike. Šta mislite, da li mije popravljena ocena? Naravno da nije. Ja sam na kraju osnovne škole uzeo papire, otišao u tehničku školu „Petar Drapšin” i posle dva dana došao da vidim koji sam na listi. I nikada moje ocene na kraju godine nisu bile popravljane. O tome se radi. Ako je dete te godine bilo raspoloženo da tako uči, i ako mi stojimo iza svake njegove ocene, zašto bi dete trebalo da radi prijemni ispit? Ovih dana je bilo 35 stepeni, neko dete je moglo da se onesvesti.