Pekićeve „Stope u pesku"

Nova knjiga „Stope u pesku” iz bogate rukopisne zaostavštine Borislava Pekića, koju su priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, piščeva supruga i kćerka, a objavio je „Službeni glasnik” u ediciji „Svedoci epohe”, predstavljena je juče u „Glasnikovoj” knjižari-galeriji. Odlukom priređivača ova knjiga posvećena je Dobrici Ćosiću, koji je učestvovao u razgovoru o ovom delu, pored Slobodana Gavrilovića, glavnog i odgovornog urednika, i Aleksandra Jerkova.

Ovo je deveta knjiga, od planiranih ukupno 26 u „Službenom glasniku”, uslovno rečeno „neknjiževne” Pekićeve građe.

– Osećam zahvalnost i divljenje prema Ljiljani i Aleksandri Pekić, bez kojih srpski čitaoci ne bi imali uvid u obimnu rukopisnu zaostavštinu Borislava Pekića, koju čine eseji, dnevnici, pisma, intervjui, ukupno više od trideset hiljada stranica publicističkog teksta – rekao je Dobrica Ćosić, dodajući: 

– Pekićevo jedinstveno stvaralaštvo predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja u srpskoj, južnoslovenskoj, kao i evropskoj književnosti druge polovine 20. veka. Čitajući Pekićeve rukopise, ubeđeno kazujem: Borislav Pekić je najdublji i najsvestraniji mislilac srpske književnosti toga doba. Oslanjajući se na Geteove kriterijume da veličinu pisca čine univerzalnost sadržaja i stvaralačko obilje, takvo određenje prepoznajem kod Pekića, pisca koji je stvaralački korespondirao sa Evropom, ne stajući pri tome ni pod jedan krov ideologizovanih poetika. Pekić je stvaralac slobodnog duha i raznolike forme, totalan pisac, koji je živeo da bi pisao, čovek kome je literatura bila življenje, a ne profesija.  

Dobrica Ćosić i Aleksandar Jerkov na promociji

U svom obraćanju Ćosić je posebnu pažnju posvetio Pekićevom istorizmu, određujući ga najpre kao antropološki i morfološki, a ne kao nacionalni ili kalendarski. Svoj odnos sa Pekićem, Dobrica Ćosić opisao je kao ozbiljan, posvećen najozbiljnijim problemima, o kojima smo znali da diskutujemo po čitave noći.

– Nikada se nismo sporili, o literaturi govorili smo s poštovanjem, o stvarnosti sa odgovornošću, nismo se nikada šalili ili pričali viceve. Nismo sudili o drugim piscima. Imam sećanje na Pekića kao na izuzetno zabrinutog čoveka, koji je duboko promišljao pitanja demokratije i probleme civilizacije. Jednom prilikom rekao mi je da mu je jasno da je naša civilizacija nasmrt bolesna, da su sve doktrine i revolucije promašile svoju svrhu, što bi sa tačke gledišta budućnosti humaniteta bio uvod u novi Jerusalim – objasnio je Ćosić.

Aleksandar Jerkov ukazao je na Pekićev duh pobune i razumevanja, njegov stalni dijalog sa istorijom i savremenošću, kao i sa savremenicima, među kojima je bio i Dobrica Ćosić.

– U suštini Pekićevog dela jeste briga za budućnost, vrsta humanog akta. Takođe, brinuo je i da partijski mehanizmi ne potkopaju proces demokratizacije, nego da pronađu zajedničke vrednosti – istakao je Jerkov.

Iz Pekićevog teksta „Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija”, iz knjige „Stope u pesku” izdvajamo odlomak:

„Svako ko danas propoveda slobodu, a istovremeno je uskraćuje, čini veći, građanski zločin od onoga ko slobodu u načelu odbacuje, poriče na rečima, a potom je i delom ne dopušta. Od drugoga se ništa ne dobija, ali ništa i ne očekuje. Građanin, pre nego što se pobuni, zna gde mu je mesto, te strada samo ako se pobuni. U zemlji prvog strada i kad se ne buni nego naseda lažno proklamovanoj slobodi. Podmukla politika cvetanja hiljadu cvetova uništila je višeljudi od otvorenog, nelicemernog „poštenog” komunističkog terora. Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni… Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju je demokratija njen izabrani cilj. Demokratija i Nacija – DA! Demokratija ili Nacija – NE!”