Menice za pokretanje srpske privrede

Ako država nema para, a domaći i strani investitori zbog krize oklevaju da ulože novac – ko će onda doneti preko potrebna sredstva kojim može da se pokrene privredni oporavak i poveća zaposlenost? Za Nebojšu Katića, finansijskog konsultanta iz Londona, odgovor je vrlo jednostavan: država.

Investicioni ciklus pokrenuo bi se tako što bi Ministarstvo za  infrastrukturu formiralo preduzeće za finansiranje i koordiniranje radova u ovoj oblasti. Umesto parama, nakon što izvođači obave posao, država bi im platila menicama koje bi nosile i dobru kamatu. Izdavale bi se na period od nekoliko meseci ili godinu dana, za njih bi garantovala Razvojna banka, a mogle bi i da cirkulišu u privrednom sistemu kao sredstvo plaćanja. Ako se preduzeću žuri moglo bi menicu, pre isteka roka, da proda Razvojnoj banci. Ali uz nešto nižu zaradu. A odgovor na pitanje gde bi se našao novac kojim bi se menice i naplatile jeste – u Narodnoj banci. I to primarnom emisijom, odnosno štampanjem para. NBS bi bila kreditor ove operacije na tržištu. Međutim, krajnji finansijer ovakvih investicija bilo bi Ministarstvo finansija koje bi bilo dužno da od centralne banke otkupljuje menice pa bi se tako praktično i država razduživala prema NBS.

Zoran Grubišić, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji, smatra da je najveća slabost Katićeve ideje to što može da kreira inflaciju.

– Lako je emitovati menice, ali je pitanje ko će hteti da ih kupi. Da li će preduzeća u ovom slučaju imati poverenja da će te menice moći i da naplate. I da će na njima, posle određenog perioda, moći i da zarade. Jer, ako im zaradu, na kraju obezvredi inflacija, to će da unese dodatnu nervozu na finansijskom tržištu. Mislim da je model prilično rizičan – ocenjuje Grubišić.

Međutim, Nebojša Katić, odgovara da ovakvo kreiranje novca ne bi trebalo da ima inflatorne efekte. Jer, kako kaže, tražnja je u recesiji mala, a proizvodni kapaciteti nisu uposleni.

– Inflatorni pritisci bi se javili ukoliko bi, na primer, NBS odštampala novac koji bi otišao u budžet i od tog novca bi se isplaćivale plate i penzije. Na taj način, pare bi otišle u potrošnju, što bi poguralo cene. Ovako, sredstva odlaze u investicije i stvaranje novih dobara. Ideja je da se izvođačima plaća tek po završetku obavljenog posla, što znači da je menica pokrivena izvedenim radovima – objašnjava Katić.

On priznaje da model koji predlaže nosi i neke rizike. Jedan od osnovnih vezan je za kurs, odnosno time bi se javili dodatni pritisci na deviznom tržištu. Međutim i taj efekat može da se poništi. I to tako što će se ukinuti svi oblici gotovinskog kreditiranja građana (keš krediti, kreditiranje preko kartica i minusa na tekućem računu). To bi smanjilo pritisak na cene i oslobodilo sredstva za privredu, a novac bi, umesto u potrošnju otišao u investicije, ubeđen je Katić.

Na pitanje da li bi to povećalo državni dug, Katić odgovara pozitivno. Ali je bitno to što bi taj dug bio unutrašnji, a ne spoljni. Takođe, država bi se paralelno sa zaduživanjem i razduživala, i to na domaćem umesto na inostranom tržištu. Mogli bi da se realizuju infrastrukturni projekti, kao što su putevi i pruge, i tako bi mogla da se zaposli domaća građevinska industrija koja, uglavnom, ne ispunjava standarde stranih kreditora.

Još nekoliko domaćih ekonomista podržalo je ovu Katićevu ideju. Jedan od njih je i Aleksandar Vlahović, direktor Ekonomskog instituta. Po njemu, država bi preko Garancijskog fonda emitovala dugoročne obveznica za oko milijardu evra, sa prinosom od četiri do šest odsto godišnje, koje bi mogle da se koriste kao garancija za kredite u finansiranju investicionih projekata. A kada se kredit vrati, trošak države jedino bi bila kamata od četiri do šest odsto.

– Moguć je i model osnivanja Razvojne banke koja bi emitovala obveznice od milijardu evra. Njih bi kupila Narodna banka Srbije, a sredstva bi se koristila za investicije – objasnio je Vlahović i dodao da je suština tih mera da se pokrene privredni oporavak, a da se istovremeno smanji zaduživanje države.

O finansiranju investicija iz primarne emisije govorio je i Dušan Bajatović, funkcioner SPS-a. Stavove Nebojše Katića podržava i Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta, koji takođe smatra da bi NBS kupovinom hartija od vrednosti mogla da upumpa preko potrebni novac u sistem. Baš kao i Katić, Nikolić smatra da bi to moglo da se učini preko primarne emisije, odnosno štampanja para. Obojica podsećaju da kad se država, na primer, zaduži u inostranstvu u evrima, taj novac da bi ušao u budžet mora da se zameni u dinare. A to se, opet radi kod NBS preko primarne emisije. Samo što tad niko ne postavlja pitanje štampanja para, kaže Nikolić.

Zoran Grubješić smatra da bi prepreka bili važeći propisi, jer NBS nema ovlašćenja da brine o privrednom rastu, već samo o inflaciji. Ivan Nikolić, međutim, kaže da je mogućnost NBS da otkupljuje hartije od vrednosti već na neki način formalizovana. I to odlukom prilično komplikovanog naziva – o utvrđivanju procenta umanjenja,  odnosno uvećanja nominalne vrednosti hartija od vrednosti.

– Time se prvi put uvodi mogućnost kupovine dužničkih papira. NBS je dosad mogla isključivo da steriliše, odnosno usisava višak novca iz sistema preko emisije hartija od vrednosti. Na ovaj način moći će, ukoliko bankama ponestane para, da od njih otkupi državne dužničke papire uz neki iznos umanjenja. Taj novac banke bi dalje mogle da plasiraju privredi i građanima, uz jedan uslov. Da ga ne nude državi – zaključuje Nikolić.