Poruke Maksima Gorkog

INTERVJU
Poznati reditelj Paolo Mađeli ponovo je u Beogradu. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu režira komad "Na dnu" Maksima Gorkog, a premijera se očekuje početkom marta. Glumačku ekipu čine Josif Tatić, Tamara Vučković, Nada Šargin, Ljubomir Bandović, Nebojša Glogovac, Marko Baćović, Dijana Marojević, Sonja Kolačarić, Tanja Pjevac, Vojislav Brajović, Bogdan Diklić, Vojin Ćetković, Miodrag Radovanović i Nikola Vujović.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu Mađeli je prvi put režirao 1978. godine "Trilogiju o letovanju" Karla Goldonija, zatim Šekspirovog "Kralja Lira" sa Ljubom Tadićem u naslovnoj ulozi. Predstave "Don Žuan se vraća iz rata" Edena fon Horvata i Ibzenovog "Per Ginta" radio je 1980. Posle niza godina u JDP se vratio 2004, kada je postavio "Italijansku noć" Edena fon Horvata. Režirao je gotovo na svim prostorima bivše Jugoslavije, zatim u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Italiji i Južnoj Americi. Živi između Drezdena i Zagreba, u kojem se nastanio krajem 1985. godine.

Zašto baš komad "Na dnu" Maksima Gorkog?

– Mislim da je on izuzetan pisac. Gorki je svrstan u red socijalnih književnika, a pri tom se ni na Zapadu ni na Istoku nije vodilo računa o tome da je u pitanju jedan od najvećih pisaca koji su radili u 20. veku. Gorkog su upotrebljavali u ideološke svrhe, kako je ko hteo. Zašto "Na dnu", u Beogradu? Ne zato što je Beograd na dnu. Na dnu smo svi, i na Zapadu i na Istoku. Radni naslov ovog komada, kada ga je autor napisao, glasio je "Na dnu života". Za mene je taj naslov i ostao. Kada sam bio jako mlad, imao sam 22 godine, asistirao sam upravo na tom tekstu velikom reditelju Đorđu Streleru u Italiji. Čudni su to putevi života… posle toga sam nekoliko puta gledao tu predstavu, zatim sam radio "Decu sunca" u Belgiji, "Malograđane" u Crnoj Gori, pa delo "Na letovanju" u Nemačkoj. Tekst "Na dnu" mi se nametao sam jer sam smatrao da je velika nepravda kako je taj komad svrstan i stavljen " ad akta" među socijalnim komadima. Ali je to komad koji je pun humora i to ruskog zajedljivog humora. Ima nešto što je srodno, ali bitno sa drugim mirisom, nešto što me podseća na jednog drugačijeg Čehova. Nije čudo što je ovaj tekst bio jedan od favorita Alberta Kamusa.

Čehov je Vaš pisac. Da li ćete neki njegov komad režirati u Beogradu?

– Moji  pisci su  Čehov i Turgenjev, Gogolj, evo tu je i Gorki. Voleo bih da radim i Čehova ovde u Beogradu, kada bih dobio dobru priliku.

Iz kog ugla gradite komad "Na dnu"?

– Nadam se da ćete videćete predstavu gde je manje interesantan socijalni, a više egzistencijalni aspekt života. Šta je to život? Da li ga vredi živeti? Da li tonemo svi na dno ili ne, ili smo uvek na dnu, a mislimo povremeno da nismo?...

Koji je razlog što ponovo radite u Beogradu?

– Mislim da je Jugoslovensko dramsko pozorište jedna od kuća koje vrede u evropskom kontekstu. Za Beograd me veže srpsko glumište, a za ove prostore čitava jedna prošlost, a sada i jedna mlada, vrlo zanimljiva generacija. Ne mogu reći da me veže budućnost, prestar sam za to.

Tvrdite da pozorište ne može da menja svet, ali može pojedince. Kako?

– Može da menja nas same koji ga činimo, da nas poboljša. A nadam se da može da postavi i dijalog sa inteligentnim delom nekog grada. I da ga poboljša.

Teatar Vas zanima kao mesto koje izaziva intelektualnu diskusiju, a ne kao čin dodvoravanja. Kako opstati na tom putu?

– Svojim odlukama. Čovek mora da odluči šta želi. Možete u ovom poslu postati i trgovac. Nije nikakav problem ići iz ugovora u ugovor, raditi razne stvari, prodavati se komercijali. To nije teško uraditi u Evropi u kojoj imate hiljade teatara. Istrajaćete na pravom putu, međutim  samo ako izaberete jedan broj kuća, kako mi se čini da sam i sam uradio, u kojima se osećate kao kod kuće. Jedino je tamo moguće uspostaviti jedan pravi kontinuirani intelektualni diskurs.

Karijeru ste ostvarili radeći predstave na prostorima bivše Jugoslavije. Kako danas gledate na to vreme?

– Naravno da dugujem bivšoj Jugoslaviji puno, ako ne sve. Tu sam naučio mnogo toga, ne samo da radim, već sam naučio da postoje i drugi, i druge kulture osim zapadne kulture. Odavde mi se otvorio jedan vidikovac koji mi je omogućio pogled na beskonačnost slovenske kulture, i zbog toga mislim da sam zapadu postao interesantan. Ovi prostori ostaju u mojoj svesti urezani, tetovirani u mojoj duši. Ljudi danas vole tetovažu na telu, ja je, verovatno, imam  iznutra. Radim često u Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, na drugim kontinentima…, ali baš ovde sam naučio da sve te kofere saznanja moraš uvek da tegliš sa sobom.

U oceni hrvatskog pozorišnog života vrlo ste kritični. Šta zamerate?

– Teatar bi trebalo ponovo da pronađe svoje istraživačko mesto u društvu, da bude mesto gde se traži istina. Rekao bih da je pozorište naša laička crkva, stoga  ne treba da postoji zbog produkcije, već da bude mesto gde se zaista okupljaju glumci koji bi trebalo, kao u doba Grčke, ponovo da se bave preispitivanjem sveta, svetonazora, zvezda, kosmosa. Teatar bi trebalo da bude oaza koja nas štiti od budalaština, komercijale, vulgarnosti, trivijalnosti svakodnevnog života. Ponovo bi trebalo da bude mesto gde se sanja i gde se politički oštro razgovara.