Stefanov pad

Ipak je uhvaćen.

Vest da je uhapšen Stefan Vlajković, srpska verzija Frenka Abagnejla iz filma „Uhvati me ako možeš”, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Bilo je onih kojima je bilo krivo što je uhvaćen momak koji je prevario dva fakulteta, dve države, čak i NASA, ali i onih koji su smatrali da je ovo zasluženi kraj za onoga ko je na prevaru pokušao da dođe do naučnog zvanja i svetske slave.

Kako smo saznali posle hapšenja, Stefan je mesecima bio u dubokoj ilegali u okolini Vrnjačke Banje. Prema tvrdnjama advokata Miroslava Živkovića, Vlajković nije uhapšen, već se dobrovoljno prijavio na informativni razgovor u MUP, a potom je pušten.

Da podsetimo: Vlajković je kao najbolji student Fizičkog fakulteta krajem decembra prošle godine dobio stipendiju Fonda za mlade talente i tako se prvi put našao na stranicama mnogih novina, kao mlada naučna snaga koja će Srbiju proslaviti u svetu. I verovatno bi prevara prošla neopaženo, da se „mladi Frenk” zadovoljio sa 700.000 dinara koliko je iznosila stipendija za doktorske studije u Cirihu. Priča da je ubedio NASA da napravi prvi srpski satelit donela mu je nekoliko meseci kasnije udarni termin u vestima i naslovne strane u novinama.

A onda su kola krenula nizbrdo: Fizičkifakultet je objavio da Stefan nije položio 25 ispita sa desetkom, već samo sedam, da je dokument falsifikovan, da nije uspeo da položi prijemni u Cirihu. Na kraju je posle burne polemike putem medija – izbačen sa fakulteta, i to trajno.

Vlajković se obratio javnosti snimljenom porukom na „Jutjubu”, sa tvrdnjom da su njegovi nekadašnji profesori potpisali potvrdu o položenim ispitima i da ga sad diskredituju kako bi preuzeli njegove projekte i pare.

Kada smo pre šest meseci razgovarali na dodeli „Dositeja”, Stefan je rekao da je ovo „sjajna prilika da se podigne rejting fakulteta, povežu institucije i države i prebrodi tehnološki jaz, jer svi znamo kakva je situacija na našim fakultetima”. Umesto rejtinga, dobili smo – bruku.

U „opisu radnog mesta” mladih je da hoće sve i da hoće odmah. Može da se razume i to što su mladi naučnici danas slabo plaćeni, što im profesori kradu radove i potpisuju kao svoje, to što nemaju moderne laboratorije, to što ih materijalna oskudica – lična, fakultetska i institutska sprečava da se stručno usavršavaju u inostranstvu.

Niko ne kaže da je situacija u našoj nauci sjajna, ali sve ovo ne treba da bude opravdanje za ono što je Stefan učinio.

Onima koji ovih dana upisuju visoke škole „pad satelita” treba da bude priča sa poučnim krajem: prevara se ne isplati. Poštenije je „zagrejati stolicu” i sopstvenim radom, znanjem i trudom postići nešto u životu, pa makar to bilo i u lokalnim razmerama i makar to ne zasluživalo ni vesticu u novinama.

A ukoliko nekome padne nešto slično na pamet, neka se seti Stefana i stare reči – moral. Sjajan mladi um je morao da se seti te reči, ako ne zbog sebe, onda zbog svoje porodice i jednogodišnjeg Filipa.