Život i smrt pozorišta

Nastanku jednog dobrog pozorišta prethodi mnoštvo naoko misterioznih događaja. Samo mesto na kome će se taj splet neobjašnjivih okolnosti odigrati nije od značaja. Zgrada, deo grada, pa i sam grad u kome će se pojaviti novi teatar, različit od ostalih i privlačan po repertoaru, načinu izvođenja i prepoznatljivom stilu, ne igraju nikakvu ulogu.

Doduše, znam i suprotan primer, zgradu pozorišta koje je pariska opština sagradila u siromašnom kvartu Abese i koja je iz osnova promenila ne samo način života tog dela grada, već i socijalnu i etničku strukturu njegovih žitelja. Pre pojave Théâtre des Abbessesbio je to sasvim različit deo grada od onoga u šta se pretvorio nakon otvaranja pozorišta. Ali, kako se kaže, to je izuzetak koji potvrđuje pravilo da, u stvari, nije važno gde jedno dobro pozorište nastaje. Kako nestaje, to je već druga priča, ali o tome ćemo kasnije.

Prva stvar koja je neophodna da dođe do „začeća“ jeste, naravno, otac. Najčešće se radi o značajnim ljudima, piscima, rediteljima, pedagozima ali neretko i manje poznatim entuzijastima koji, svi od reda, imaju potrebu da ni iz čega stvore nešto novo, vredno, drugačije. Bili oni upravnici, mecene ili inspiratori iz senke, neophodno je da njihov duh oplodi jezgro budućeg teatra – grupu ljudi koji će izneti, uprkos svim mukama, koje bismo mogli uporediti samo sa porođajnim, novorođenče.

Posle Drugog svetskog rata, očevi su, na primer, bili Radoš Novaković koji je neprimetno gurao grupu mladih glumaca okupljenih oko Beogradskog dramskog pozorišta, zatim Mira Trailović (da, otac) koja je na svojim junačkim grudima odnegovala Atelje 212, ili Dušan Kovačević koji je od napuštenog doma kulture na Zvezdari napravio pozorište koje puni tu po svemu neprikladnu salu.

Između pomenutih pozorišta postoji izvesna veza. Radoš je, u stvari, pomogao Miri da oganj večite vatre izmesti iz Beogradskog dramskog pozorišta, koje je, zabranom komada „Čekajući Godoa“, postalo krajnje neprikladno za „održavanje trudnoće“. Beketov komad, a sa njim i pozorišni duh, premešteni su tako u prostor sale za sastanke u okviru zgrade „Borbe” na Trgu Marksa i Engelsa. Sala je brojala 212 otrcanih, slamnatih sedišta koja su ženama cepala u to vreme dragocene najlon čarape, pa je pozorište nazvano Atelje 212.

Mira Trailović je kasnije, uz pomoć genijalnog reditelja i prilično sumnjivog arhitekte Bojana Stupice napravila zgradu Ateljea 212, iselila pozorište iz dušegupke sa Trga Marksa i Engelsa i tako mu u ulici Lole Ribara omogućila srećno detinjstvo i razuzdanu mladost. Tu su otkriveni Aleksandar Popović i mladi pisac Dušan Kovačević koji će kasnije plamen preneti iz centra grada ponovo na periferiju, na Zvezdaru. Ogromni broj komada plodnog pisca kakav je bio Aca igraće se svuda, ali će Duško utemeljiti Zvezdaru teatar i ostati tu zauvek, kao u svome domu.

Glavna stvar pri svakom rođenju je, svakako, majka, to jest glumci i ostali umetnici okupljeni oko jednog pozorišnog projekta. Oni moraju imati želju za donošenjem na svet nečeg sasvim novog, do tada neviđenog, ukratko – prinove. Poreklo takvog htenja, kao uostalom i godišta, biografije, pa čak i stepen obdarenosti tih ljudi mogu biti različiti. Nije rečeno da svi moraju biti genijalni. Ali da svako od njih mora imati lične razloge za jednu pustolovinu, to je obavezno.

Treba odmah razjasniti zašto se stalno pominje reč novo. Zar staro ne može biti dovoljno dobro? Zar klasična, državna i ostala etablirana pozorišta ne mogu imati dobre predstave? Svakako da mogu. Jedino što ova prva: nemirna, istraživačka, provokativna i politički nezavisna stalno obnavljaju teatar a ova druga crpu tu novu energiju.

Obnavljanje života pozorišta je u njegovoj suštini. Kao najjednostavnijoj (i najstarijoj) umetnosti, njoj zapravo osim te energije ne treba ništa drugo. Pozorište se može igrati bilo gde, u Burg teatru ili na ulici, u klasičnom amfiteatru ili nečijem stanu. Dovoljno je da jedna grupa ljudi, umetnika, poseduje izvesno osećanje koje zanima drugu grupu ljudi, publiku. Sve ostalo je forma koja se iz veka u vek, iz dana u dan menja.

Sve što živi, pa tako i pozorišni projekti, poznati teatri i značajni pozorišni pokreti imaju i svoju smrt. Nekako, kao kod čoveka, dođe trenutak kada iz njih nestane životni eliksir, postanu ledena i žuta, nepokretna. Njihovoj smrti često prethodi duga agonija, neka, pak, umiru nasilno, voljom moćnika, poneka se unište sama, iznutra, a pojedina umru samo zato što nemaju šta više da kažu.

Ali, za to vreme, već se na drugom, neočekivanom mestu, u nekoj nevelikoj prostoriji, ili u kafani, ili ko zna gde, okuplja nova grupa ljudi, oko svoga mecene ili idejnog vođe, možda samo oko jednog jedinog teksta. Nešto im obećava novu avanturu, novu radost. Novo pozorište. Prepoznaju se između sebe po uzbuđenju kojim pristupaju svečanom činu rađanja. Niko osim prisutnih ne zna šta se dešava i ne primećuje bilo šta posebno. Ali oni znaju.