Nostalgija - iluzija i potreba

„Da je kuća dobra, i vuk bi je imao“ Ko je ikada video nostalgičnog vuka?

O kako boli to ljudsko saznanje,
da se duša ta moja rastače i bori,
sa onim što bilo je i što tek stoji za me pa me grize, muči, u mislima mori.

Moj dome daleki, što si grco` meni,
u dronjcima moga ravničarskog kraja,
svi ti moji dani bezazleni,
vratite se àmo da je čežnja manja!

Šta je to nostalgija i zašto postoji? Da li je to samo iluzija o prošlom životu i kraju iz kog smo potekli, ljudi koje smo voleli i mirisa uz koje smo odrastali? Tako prirodna i očekivana, obično nam zadaje boli i vuče za rukav skrećući naš pogled u nazad! Mnoštvo ljudskih emocija i težnji je sklupčano u baš tu nevidljivu nostalgiju, koju tako uspešno skrivamo, dok ona onako šćućurena, kutri u snenom delu nase duše!

Zbog te iste nostalgije, izabrah da se vratim!

Spakovah kofere pune velikih nada, i hrabro krenuh putem Srbije, zajedno sa svojom porodicom! Ovde je duša uska i teskobna a tamo me čekaju prostranstva predivne mi domovine da se u njima rasprhne.

Poslednjih nekoliko godina pred povratak, podredili smo život ostvarenju našeg cilja: oslobodili smo se svih dugova, radili vredno kako bi podigli plantažu lešnika od nekoliko hektara površine i preko hiljadu sadnica, i s užitkom se radovali njihovom napretku. Naša skromna kućica je odisala toplotom i jakom željom da u njoj i ostanemo. Deca su prihvatila novu školu i sredinu, kao i jezik koji su odmah počela da govore. Muž je pronašao posao a i ja nedugo za njim. Posle ostvarenih planova i vizija u rodnoj ravnici, moja porodica i ja počesmo životariti.

Kakva idila, pomislio bi neko! Ali ne i nostalgija, koja se prerušila u brigu i borbu sa nekim sad drugim problemima!

Odjednom mi ona idilična slika o tom pitomom kraju, preraste u onog krvoločnog vuka iz Strmih livada, preteći da me proguta u mom neznanju!

Toliko reči kritike, nipodaštavanja našeg plana, neverice u našu malu viziju, ne čuh nikad u svom životu! Zar iz Švedske za motiku da se uhvatim?!

"Ludost", rekli bi moji meštani! Bilo kakva novina i ideja koja bi se kosila sa navikama moje uspavane palanke, nije dobro došla. Ne mareći puno za ljudske taštine, verovali smo i dalje u naš san.

Na radnom mestu dočeka nas isto, i još malo gore. Nikakva ljudska prava, radnik u senci svoga poslodavca koji zakazuje intervju u obližnjem kafiću?

Radnici koji vrede više od mizerne plate koju dobijaju, a neki pak mizerni, manje od zarade koje primaju. Disbalans ljudskih vrednosti hara društvom, po onoj Gundulićevoj: „Ko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ostaje!“

Šta sam očekivala?? Valjda su vera u sebe i podstrek bližnjih i sredine dovoljni da nas ubede u suprotno i da možemo uspeti!?

Gde li je sada ona nostalgija koju ovaj šamar realnosti pretvori u sasvim neku drugu stvarnost. Shvatih da je sve lepše donde dok se traži, sanja, mašta i nagoveštava, a da je istina u nekoj drugoj dimenziji! Trebalo bi prošlost ubijati svakim danom što se gasi, lakše bi se podnosio dan što traje i ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju san i java, a život je valjda negde između!

Evo me opet u tuđini, tuđi svet oko mene, tuđi ljudi i mirisi, treba ih samo privoleti i naučiti da si deo i ovog i onog, živeti ovde gde si, voleti ono što si!

A ja volim....čini mi se najviše kad sam van granica, tu sam da hvalim i uzdižem, ponosim se i pričam o svim lepotama, a kad sam u njima, da grdim i kritikujem, ali i hvalim isto!

Pazi o čemu sanjaš, možda ti se i ostvari!