Član sam kluba motorista „Red gvozdenih"

Svetislav–Bule Goncić (52) bavi se glumom već 42 godine. U svet filma ušao je kao desetogodišnjak na poziv reditelja Branka Bauera uoči snimanja „Zimovanja u Jakobsfeldu”. Pune 22 godine igra u mjuziklu„Neki to vole vruće”. Ovom predstavom je prošlog četvrtka u Pozorištu na Terazijama zatvorena sezona. Ta priča će sledeće jeseni biti nastavljena, jer nikad nije ista, a pripremljena je prema istoimenom filmu u kome su se pre 53 godine proslavili Merilin Monro, Toni Kertis i Džek Leman.

Rođen je 5. maja 1960. u Kladovu, a glumu je diplomirao 1982. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Minje Dedića. Stalni je član Ateljea 212 od 1983.

Živi u Beogradu. U braku s Gordanom, dramaturgom, ima dve ćerke: Isidoru (22) i Aleksandru (15).   

Kako vas je našao Bauer?

Lako. Došao je po glumca kod Bate Miladinovića, voditelja dramske grupe Radio Beograda, a tu sam bio od sedme godine. Tako sam, igrom slučaja, upoznao Bauera, a pre toga sam, u devetoj godini, igrao u pozorišnoj predstavi „Nagrada” kod Bojana Stupice. Imao sam zadatak da na sceni pojedem kiflu. A posle gimnazije sam, uz mentora Minju Dedića, studirao glumu.

Po čemu pamtite Dedića?

Pamtim ga kao izuzetnog zanatliju. A bio je i vrlo strog u radu sa studentima. Tada mi je to smetalo, ali kasnije mi je to bio temelj za glumačku nadgradnju.

Šta ste naučili od Duška Radovića?

Igrao sam u novoj TV seriji i mjuziklu „Na slovo, na slovo”. Duškove mudre misli su dragocene. Evo nekih: „Volite svoju decu i kad su kriva, jer život će ih kažnjavati i kad nisu”; „Proverite da li ste dobar čovek. Pomozite onima koji ne mogu da vam uzvrate”; „Sreća je mala, obična, neupadljiva, pa je mnogi ne vide i kad je uz njih”.

O čemu pevate u „Neki to vole vruće”?

To je čuveni brodvejski mjuzikl, priča o dvojici muzičara koji se, zbog posla, oblače kao žene. Tako maskirani upoznaju neodoljivu plavušu koja želi da se uda za milionera, ali tu je i milioner koji se zaljubljuje u mene, misleći da sam žena. To je urnebesna komedija koju smo dosad odigrali oko 350 puta.

Da li ste bili na Brodveju?

Jesam i dopada mi se. To su pozorišta za ugled. Tu se glumi, igra i peva uz veliki rizik. Ko ne uspe gubi. Ipak, meni se više sviđa rad u Srbiji. Ne zato što je ovde bolji radni sistem. Naprotiv. Već zato što kod nas može da se lenčari. Ja ne volim da radim. A u Americi vredni glumci, pa i gastarbajteri, mogu dobro da zarade. Kad mi budemo imali gastarbajtere znaćemo da imamo dobru ekonomiju.

Da li ste radili sa strancima?

Pre devedesetih mnogo, a sad manje. Kad je prošle godine stigao Ralf Fajns, sa namerom da snimi „Koriolan”, prijavio sam se za audiciju. Želeo sam da izbliza vidim kako on radi. Poštuje disciplinu, ima jasan cilj, drži se plana. Na kraju dana napravi kompletnu probu za sledeći dan i spremni smo za sutra. Fajns je bio i reditelj i glavni glumac. Bio nam je, u svemu, primer za ugled.

Koliko osluškujete kritiku...

Sad uopšte ne pratim rad kritičara. Mislim da je to nevažno, čak beznačajno. Jer, kritičari se bave pričom, a u fokusu mora da bude struktura, način građenja priče. Ali, pošto se time niko ne bavi to me ne zanima. Zato današnja kritika ne pogađa cilj.

... a ulicu?

Pa, dobro... Prilaze mi nepoznati ljudi sa željom da mi nešto kažu. Saslušam ih, naravno. Jer, i to je potvrda statusa glumca kod publike i, naravno, posledica posla.

Koja je još umetnost vaša?

Član sam „Kluba mađioničarskih umetnosti”. To je poseban svet, a njihova veština je specifičan scenski izraz u kome je, na lep način, uključena reč prevara. Ali, ta laž je potpuno bezazlena. I zato me druženje sa njima odmara.

Kako definišete lepotu?

Emotivni aspekt je uvek neobjašnjiv. Ali, meni je lepo sve ono čemu dajem značaj, ono u čemu uživam. Volim da vozim motor. Član sam kluba „Red gvozdenih” iz Despotovca. Nedavno smo bili u Bugarskoj i Rumuniji. Imali smo turu od 2.200 kilometara. Bilo je to zagrevanje za put u Toskanu, gde sam s drugarom otišao preko Mađarske i Austrije. Prošli smo kroz Beč, Filah, Udine, Veneciju, Firencu. Prešli smo za 10 dana 4.200 kilometara. Imam motor „suzuki kruzer”. Veći je i moderniji od čuvenog „harleja”.

Kako stičete snagu za takav napor?

Bolje je reći da održavam snagu na potrebnom nivou. Bio sam vrlo spretan gimnastičar. I sad, dok neki moji vršnjaci ne mogu da pretrče ulicu, ja lako izvedem salto čak i na betonu.

Šta je ili ko je najveća ljubav vašeg života?

Čovek, pre svega vodi računa o svojim interesima. Ali, ne može samo na sebe da misli, jer ta ljubav će umreti s njim. Zato je meni porodica u prvom planu, pre svega deca.

Ko su vaši junaci iz stvarnog života?

Ne bih naveo individuu zato što živimo u specifičnom vremenu. Znam nepismene, dobre ljude, koji su izvanredno inteligentni, a znam i obrazovane skotove. Poznajem ljude iz običnog sveta, koji imaju zdrave životne stavove. To su za mene heroji, ti normalni ljudi u ovo nenormalno vreme, a heroji su i svi mladi koji tek kreću u život.

Gde vam je najlepše?

Nezamenjivi trenuci su mi oni koje provodim s porodicom. Imamo kuću u selu Miliva kod Despotovca. I tu se najbolje odmaramo.

----------------------------------------------

Problem u pozorištu su spoljni saradnici

Kako tumačite pobunu glumaca u Ateljeu 212?

Mene slučaj direktora Kokana Mladenovića ne zanima. Glumci su potpisali peticiju za smenu direktora, a mislim da bi trebalo da se pobunimo protiv sistema rada koji je loš, jer daje velika prava direktoru. Znači problem je u sistemu. Posle Kokana doći će drugi „Kokan” sa istim pravima. Tako je to, uglavnom, u svim radnim organizacijama ove zemlje koje posrću pri svakom koraku. Veliki finansijski problem u pozorištu su spoljni saradnici. Oni uzimaju velike pare, a njih angažuju direktori.