Evropljani, ne zaboravite demokratiju

Ako je istina prva žrtva svakog rata, onda je demokratija definitivno prva žrtva svake ekonomske i finansijske krize. Bar to skoro na svakom koraku dokazuje aktuelna kriza koja drma Evropsku uniju. Suočavajući se sa dužničkom krizom i nepoverenjem tržišta da su uopšte sposobni da pokrenu ekonomski rast, lideri EU se ne libe da krše demokratske principe na kojima zapravo počiva ideja o evropskoj porodici naroda. A sve u ime hitnosti da se reši kriza.

Dolazak rumunskog premijera Viktora Ponta na minuli samit EU samo je jedan od dokaza da demokratska procedura može lako da se baci pod noge. Iako rumunski ustav nalaže da predsednik republike učestvuje na skupovima Evropskog saveta u svojstvu šefa države, Ponta je izdejstvovao da parlament izglasa deklaraciju o tome da premijer predstavlja Rumuniju u Briselu, a ne, kao dosad, predsednik Trajan Basesku. Uzalud je Ustavni sud Rumunije saopštio da Ponta može da predstavlja Rumuniju na samitu EU samo po ovlašćenju Baseskua, rumunski premijer je otišao u Brisel bez odobrenja šefa države. Skandal je ipak izbegnut u poslednji čas jer je, nekoliko minuta pre početka skupa, Basesku iz Bukurešta izjavio da je odustao od učešća na samitu EU, doduše dodavši da je ovo prvi put da jedan premijer „nelegitimno preuzima atribute predsednika”.

Dok ovo „odstupanje” od demokratskih procedura predstavlja samo još jedan začin u rumunskoj političkoj čorbi, u kojoj kohabitiraju suprotstavljene političke stranke, znatno više je zabrinjavajuće to što su zarad rešavanja krize lideri EU praktično promenili institucionalnu strukturu EU.

Jedna od novina dugo pregovaranog Lisabonskog sporazuma bila je činjenica da je nacionalnim skupštinama i Evropskom parlamentu dato pravo saodlučivanja u donošenju odluka. Međutim, pod obrazloženjem da se nema vremena za dužu debatu (čitaj: demokratski proces), parlamentarci na nacionalnom i EU nivou u praksi su ispali iz igre.

Čak se znatno manje pita i Evropska komisija, telo kojem se u teorijski raspravama o institucionalnoj strukturi EU najviše zamera „demokratski deficit”, odnosno nedostatak da ih biraju građani i da oni njima odgovaraju. U krizi je i Komisija skrajnuta i pretvorena u svojevrsno pomoćno telo šefova država i vlada EU okupljenih u Evropskom savetu. I tako je Evropski savet postao mesto u kojem se donose konkretne odluke, iako je ovo telo predviđeno da samo daje smernice koje će biti uobličene u konkretne odluke kroz rad Saveta ministara a potom i u ostalim telima EU.

Iako se EU ponosi svojom demokratijom, ispostavlja se da ne samo što inače boluje od demokratskog deficita, već je u krizi došlo i do nedemokratskog prenošenja moći. Institucije EU (Evropski parlament i Evropska komisija) izgubile su značaj u korist Saveta ministara, dok je Savet izgubio moć u korist Evropskog saveta, a u okviru Evropskog saveta moć se slila pre svega u ruke nekoliko igrača, kao što su nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Oland i italijanski premijer Mario Monti.

Tvrdnja da Evropa nema vremena za demokratsku debatu zbog urgentnosti rešavanje krize zapravo je u potpunosti prividan argument, zastrašujuće sličan opravdanjima koja mogu da se čuju od autokratskih režima. Istih onih režima koji se zbog svoje nedemokratičnosti prvi nalaze na udaru kritika EU.

Kao što lideri EU manjak demokratije pravdaju time da „nema vremena jer pucaju tržišta a umiru ekonomije”, tako i za sirijskog predsednika Bašara el Asada nema vremena jer „pucaju pobunjenici a umiru sirijski vojnici”.

Dok države Bliskog istoka već tradicionalno na krizu odgovaraju oružjem, zabrinjavajuće je to kako i demokratski režimi na krizu odgovaraju nedemokratskim merama. Tako je na krizu izazvanu terorističkim napadom na SAD 11. septembra 2001. godine tadašnji američki predsednik Džordž Buš reagovao nedemokratskim merama koje su, ne samo suzbile pravo na privatnost građana SAD, već je to za posledicu imalo i zatvor Gvantanamo, koji je svojevrsni simbol savremenog kršenja ljudskih prava.

Međutim, ima primera da demokratija ne mora da bude prva žrtva krize u društvu. Norveška, suočena sa potresnom tragedijom u kojoj je Anders Brejvik ubio 77 mahom mladih osoba, nije išla na kontrolu i suzbijanje sloboda, već je još većom otvorenošću uspela da spasi svoju demokratičnost.

Iako je Vinston Čerčil verovatno bio u pravu kada je rekao da je „demokratija najgori državni sistem, ako izuzmemo sve ostale”, Evropljani ne bi smeli da zaborave da moraju da se drže pravila demokratije. Boljeg državnog sistema zasad nema.