U kampanji izdajnici, u vladi gospoda

Političke stranke su u predizbornoj kampanji i posle izbora dobro izvređale jedna drugu. Od naprednjaka smo u kampanji mogli čuti da je lider URS-a upropastio zemlju, da je štetočina i grobar srpske ekonomije i da će ga po dolasku na vlast uhapsiti. Naprednjaci su pominjali i lidera socijalista i optuživali ga za afere, a Aleksandar Vučić je izjavio da ni bog ne može da ga natera u vladu sa SPS-om. S druge strane, Dačić je podržao izbacivanje Dinkića iz vlade Mirka Cvetkovića, na šta je Dinkić uzvratio da socijalisti podržavaju partitokratiju i da nemaju ideje.

Kada je Tomislav Nikolić saznao da će u njegovoj ulici stanovati Mlađan Dinkić, rekao je da neće biti s njim komšija. Pre toga je Dinkić imao spor sa Jorgovankom Tabaković u skupštini. Ona ga je optužila da joj je rekao džukelo, on to nije priznao, već je tvrdio da je rekao da laže kao pas. Nikolić je na to opsovao Dinkića, ne uključujući mikrofon. Sada će se ove stranke naći u koaliciji, koju su neki predvideli odmah posle izbora. U toj koaliciji će biti i PSS, čiji je predsednik Bogoljub Karić svojevremeno optuživao Mlađana Dinkića da je na prevarantski način postao guverner. Dinkić je pak rekao da je Karić došao do „Mobtela” privilegijama koje mu je omogućio Milošević.

Šta za jedno društvo i njegov sistem vrednosti znači ovakvo ponašanje političke elite sa pomirenjem na kraju? Koji model ponašanja oni savetuju građanima, a naročito onim mlađim?

Ognjen Pribićević iz Instituta društvenih nauka kaže da je to razarajuće za društvo i sistem vrednosti, i da to traje od početka 2000. godine, jer nije bilo dovoljno napora da se to eliminiše. „Uništavanje svega je počelo 1990. godine, ali od 2000. godine na vlasti su bile stranke koje su trebale to da poprave. Međutim, došlo je do paktiranja sa starim strankama zarad pobede. U svim zemljama u tranziciji došlo je do vraćanja starih komunističkih snaga, posle četiri ili osam godina, ali to su tada bile potpuno transformisane partije, nove i drugačije.”

Pribićević zamera to što kod nas sve može i što svi mogu sa svima u koaliciju. „To je obezvređivanje političkog sistema, jer on postoji da ne bi mogli svi sa svima.” On podseća da je 2008. godine sačinjena Deklaracija o pomirenju i saradnji levih stranaka, a da SPS sada napušta taj sistem zarad mesta premijera. „Sve granice su nestale i svi idu sa svima. Nema sistema vrednosti. Neko će reći da ni u svetu nema granice između levice i desnice, ali to nije istina.” Pribićević navodi primer Italije koja je posle rata imala partokratski sistem, a Amerika je vodila računa da komunisti ne dođu na vlast. „Tako je Demohrišćanska stranka vladala 30 godina sa malim strankama, a onda su sve stranke nestale 1993. godine, ali bukvalno nestale i formirale su se potpuno nove stranke. To je upozorenje našim partijama.”

Miodrag Radojević, istraživač-saradnik Instituta za političke studije, kaže da teške reči među strankama govore da u politici ne vlada ljubav već interesi. „Političari se posvađaju, a sutra to obrišu gumicom. Uvrede su sastavni deo političke borbe. U kampanji je preovlađivala arogancija i nepoštovanje političkih protivnika. Ta politička retorika je postala sastavni deo političke borbe. Verbalni rat se prenosi na masu, a arogancija, bahatost i prostakluk su model koji imamo od devedesetih godina. Istina je i da se to menja nabolje ali nedovoljno brzo. Najbolju sliku o tome daje skupština u kojoj su primetne razlike, ali je teško menjati političku kulturu. Dok su oponenti, nazivaće se izdajicama i lopovima, a u vladi će se oslovljavati sa gospodine. Ali, stranke ne vezuje ideologija, već vlast i to po svaku cenu.”

Nebojša Jovanović, psiholog, kaže da političari komuniciraju po principu ništa lično i cilj opravdava sredstvo. „Sve je dozvoljeno i opravdano i to ne samo kod nas. Posao političara je da privuče birače, a oni su zaboravni i tupavi. Oko 60 odsto ljudi su inteligentni znatno ispod proseka, 10-15 odsto su inteligentni malo ispod proseka i isto toliko je inteligentnih iznad proseka. Zna se da manje inteligentni ne razmišljaju baš puno. Osim toga ima ciljnih grupa koje se više primaju na primitivizam.”

Jovanović kaže da političari imaju veliku dozu narcizma i debeo obraz. „Osetljivi su samo na publiku. Boris Tadić je rekao da ako je dozvoljeno reći svašta, onda će se i raditi svašta. Međutim kod nas je politika ekspresionistička, sve je na bazi utisaka. Neki se okupljaju oko vođe i to je Miloševićeva priča – niko ne sme da vas bije, druga je Šešeljevska priča – ljudi se bore i spasavaju, a treća matrica je obećanje lepog života – šetamo i lupamo u šerpe. A onda se svi udruže i skinu vođu, mada su ljudi u principu inertni.”