Beogradske lude noći

Jedan od najvećih pevača u istoriji rok muzike Jan Gilan, frontmen legendarnog sastava "Dip parpl", poznat po velikom rasponu glasa, u dugogodišnjoj karijeri objavio je skoro 50 albuma. Gilanov deda je bio operski pevač, ujak džez pijanista, a on je kao dete pevao u crkvenom horu. Muzika mu je, kaže, dobar prijatelj i veliki izazov! Odrastao je uz muziku Dasti Springfild, "Kinksa", "Smol fejsiza", a danas obožava "Kajzer čifs" i prezire programe poput "Američkog idola".

Gilanov dvostruki DVD "Highway Star – a Journey in Rock" pojaviće se 12. marta na našem tržištu zahvaljujući "Multimedija rekordsu". Koliko je ova kolekcija dragocena i šta fanovi mogu da otkriju gledajući DVD, Jan Gilan u telefonskom razgovoru za "Politiku" kaže:

– Tu se nalazi šest sati neverovatnog materijala, od intervjua sa muzičarima sa kojima sam radio i prijateljima, do razgovora sa Pavarotijem i fudbalerom Džordžom Bestom. Ima vrlo interesantnih komentara o meni, mada priznajem da nisu svi pozitivni. Intervjuisali su i moju porodicu, ima snimaka sa koncerata "Dip parpla", kao i onih iz bekstejdža, autobusa, aviona koje sam snimio svojom kamerom. Možete čuti odgovore na interesantna pitanja i svi koji su pogledali DVD kažu da je fantastičan!

· "Dip parpl" u martu očekuju novi koncerti? Niste nimalo umorni?

– Ne, kako da budem umoran! Pa, to je najlepši deo posla. Turneja je počela u januaru 2006, ali smo napravili malu pauzu. Sledeće nedelje se vraćamo na put. Počinjemo u Italiji, potom idemo u Francusku i Britaniju, a od juna do avgusta bićemo u SAD. Kada završimo turneju ulazimo u studio da bismo snimili novi album.

· U Beogradu ste svirali tri puta, poslednji koncert bio je pre tačno godinu dana. Kakva Vas sećanja vezuju za nastupe u Srbiji?

– Koncerti su bili fantastični. Publika je veoma strastvena. Moram da Vam kažem da imam mnogo prijatelja u Beogradu, ali priznajem da sam posle prošlogodišnjeg koncerta previše popio. Uživao sam u koncertu, super smo se proveli u Beogradu, ali sam dan posle nastupa imao užasnu glavobolju.

· Godinu dana ste proveli u sastavu "Blek sabat". Kakvo je bilo to iskustvo?

– To je bila najluđa žurka u mom životu. Bilo je stvarno divlje!

· Zašto ste uvek bosi na sceni?

– Nikada ne nosim obuću. Trudim se da, kada to mogu, ne nosim ni odeću. Ne volim cipele. Tako je još od detinjstva, jer sam kao klinac išao bos i to je za mene potpuno prirodno.

· Čula sam da ste strastveni fudbalski navijač. Da li idete na utakmice Kvins park rejndžersa koji se bori za opstanak u Drugoj diviziji?

– Nisam bio dugo. Stalno sam na putu i više ne živim u Londonu, već na jugozapadu Engleske. Kada se vratim sa puta volim da provodim vreme sa porodicom i prijateljima, a London je daleko. Fudbal gledam na kompjuteru, rezultate proveravam preko interneta i moram da priznam da mom klubu trenutno ide jako loše. Biće bolje.

· Šta se desilo sa Vašom knjigom "Wessex"? Da li se usuđujete da sebe nazovete piscem?

– Upravo sada u Portugaliji radim na novoj knjizi i odlično mi ide. Završio sam nekih šest glava. Mislim da će mi biti potrebno 18 meseci da je završim. Ne usuđujem se da za sebe kažem da sam pisac, mada sam objavio nekoliko knjiga. U poslednje vreme pišem za svoj vebsajt i uživam u tome. Sve što sam tamo napisao prevedeno je na 12 jezika i pozivam vaše čitaoce da, ukoliko žele, prevedu to na srpski.

· Da li imate poruku za sve klince koji u ovom trenutku sede u svojim sobama i pokušavaju da na svojoj gitari "skinu" pesmu "Smoke on the Water"?

– Nemojte da se stidite i ne opterećujte se! Kada jednoga dana postanete muzičari, imajte na umu da nije uvek neophodno zadiviti ljude. Morate da zadržite jednostavnost kao najbolji način komunikacije sa publikom. Samo znam da bih se odavno penzionisao da moram stalno da pevam "Smoke on the Water"!