Turizam 2.0

U poslednjih nekoliko godina, jedna od glavnih turističkih atrakcija u Vrnjačkoj Banji jeste takozvani most ljubavi. Izdaleka, ovaj most izgleda kao i svaki drugi mostić preko lokalne rečice, ali ono što ga izdvaja jeste priča. Naime, pre Prvog svetskog rata, u Vrnjačkoj Banji zavoleli su se oficir Relja i učiteljica Nada, i o njihovoj ljubavi se nadaleko pričalo. Kada je počeo rat, Relja je otišao u Grčku, tamo se zaljubio u lepu Grkinju, i od tada mu se gubi svaki trag. Nada je ostala da polako vene, dok nije umrla od tuge.

U znak sećanja na Nadu, devojke dolaze na ovaj most koji je bio omiljeno sastajalište Relje i Nade. Za ogradu mosta vezuju katanac na kome je ispisano njeno ime i ime njenog momka, a ključ bacaju u reku, kako bi simbolično sačuvale svoju ljubav.

Danas, ogradu ovog mosta krase hiljade katanaca od parova koji su tu došli i „vezali svoju ljubav” na ovaj način, a most je već postao poznat i van Srbije.

Ovo je odličan lokalni primer jednog principa koji je sve više prisutan u oblasti marketinga u turizmu – besedništvo i kreiranje tradicije (storytelling i inventing tradition). U svakoj, čak i najzabačenijoj zabiti po Evropi možete videti ovaj princip u praksi.

Ljudi uzmu obično staro drvo, ograde ga i ispričaju priču o tome kako je to magično drvo, kako se tu prvi put poljubila Jovanka Orleanka sa svojim ljubavnikom, a ispod njegove krošnje Lorka pisao pesme. Stave tu neke zanimljive ajped uređaje i tačskrin displej, kliknete, a Lorkin hologram iskoči i recituje vam na uvce ispod drveta, i tako dalje.

Poenta ovog principa jeste u tome da više nije potrebno imati najviši vodopad na svetu ili grad sa 3.000 godina tradicije da biste od toga napravili turističku atrakciju. Ljudi sve više prave vrhunske atrakcije od nekih potpuno banalnih, krajnje običnih stvari, koje su dobro spakovane i imaju dobru marketinšku priču.

U Zagrebu je prošle godine najposećenija turistička lokacija bio novootvoreni „Muzej prekinutih veza”. Dvoje Hrvata koji su shvatili kuda idu trendovi u turizmu, otvorili su ovaj muzej u kome su izložili predmete vezani za ljubavne raskide, oproštajna pisma, polomljene stvari, sekire, pretnje i sve objekte vezane za ovu temu. Potpuno logično zvuči da će mnogi turisti, umorni od izvikanih tema i lokacija, otići baš ovde. U Beču postoji Muzej istorije ženskih seksualnih pomagala, od vremena starog Egipta do danas, i još na desetine ovakvih unikatnih, neobičnih muzeja koje mnogi ljudi žele da obiđu baš zbog toga što razbijaju stereotipe o muzejima.

Od ljudi koji letuju u Turskoj čujem da su Turci ovaj princip iscedili do maksimuma kada je Kleopatra u pitanju. Tamo je bukvalno svaka plaža na kojoj je Kleopatra oprala noge pretvorena u „Kleopatra plažu”, i od toga se pravi ogromna priča, prodaju suveniri. Ljudima se te priče sviđaju.

Poenta je da više uopšte nisu potrebna velika ulaganja da bi se napravila turistička atrakcija, već samo dobra, autentična priča i dobra marketing strategija. Stvari koje su „pun pogodak” jesu te neke univerzalne, pankulturološke teme, koliko god apsurdno zvučale na prvi pogled, kao u slučaju zagrebačkog muzeja.

U javnosti je nedavno pokrenuta inicijativa da se u Beogradu podigne spomenik Ejmi Vajnhaus, na mestu gde je održala svoj poslednji koncert u životu. Prvo što sam pomislio jeste: „Odlično, svi stranci koji bi došli u Beograd saznali bi da postoji taj spomenik, ona je univerzalni medijski stereotip, percipirali bi Srbiju kao otvorenu za druge kulture i narode.” Međutim, komentari ljudi na internetu bili su uglavnom krajnje nepromišljeni. „Šta ima da dižemo spomenik toj belosvetskoj narkomanki, bolje da dignemo spomenik nekim našim muzičarima, Luisu ili Tomi Zdravkoviću.” To je bio najčešći komentar.

Ono što Srbima definitivno fali, jeste sposobnost da isključe nacionalni ponos iz jednačine kada se razmišlja o ekonomiji. Ejmi Vajnhaus ulazi polako u legendu globalne muzike poput Elvisa Prislija ili Kurta Kobejna. Zadesilo se da je ovde imala poslednji koncert, i mi imamo jedinstvenu priliku da ovde napravimo nešto s njom u vezi. Umesto da razmišljamo kako da od toga napravimo muzejčić sa nekom zanimljivom pričom i postavkom, gde bi mnogi stranci došli i ostavili neki novac u Srbiji, mi reagujemo nacionalnim ponosom.

„Nokija”, jedna od najpoznatijih kompanija na svetu, počela je među prvima da pravi mobilne telefone. Na čelu marketinga bili su genijalci koji su odlučili da nigde na tim telefonima ne sme da piše da su napravljeni u Finskoj. Jer, ko bi kupio telefon koji nije japanski ili nemački? Umesto toga, dali su kompaniji ime koje „zvuči” japanski, i pustili da se ne zna odakle su, već da ljudi nagađaju po zvučnosti. Do pre nekoliko godina, u anketama, više od polovina korisnika „Nokijinih” telefona nisu znali da oni potiču iz Finske. Uglavnom su mislili da su japanski.

Zahvaljujući tome što su uspeli da savladaju nacionalnu sujetu, oni su uspeli da naprave kompaniju od koje maltene 50 odsto finske nacije živi. Srbin koji bi uspeo da napravi telefon, verovatno bi insistirao da na njemu stoji ogromna šajkača.

Potrebno je dakle, ponekad, da savladamo nacionalnu sujetu da bismo iskoristili ove potencijale i kreirali ovakve turističke atrakcije. Evo, na primer, kada bi u Beogradu postojao muzej starih kompjuterskih igrica (a za koji je potreban minimalan budžet), siguran sam da bi većina stranaca koji imaju između 20 i 40 godina posetili taj muzej pre nego bilo šta drugo u gradu. Ovakvih mikrotema koje su globalno univerzalne ima na hiljade, i potpuno je svejedno da li su ti muzeji u Srbiji ili u Parizu.