Vajar Vladan Martinović kleše u Asuanu

Tanjug specijalno za "Politiku"
Srpski vajar Vladan Martinović ovih dana kleše svoj "trag u granitu" zajedno sa 14 kolega iz celoga sveta u okviru 12. internacionalnog simpozijuma skulpture koji se od 25. januara do 15. marta održava na tlu Muzeja Nubije u Asuanu (Egipat). Na osnovu prepiske sa umetnikom, Tanjug je saznao da je do Egipta stigao na poziv njihovog Ministarstva kulture koje je pokrovitelj ove vajarske kolonije, pokrenute da nastavi tradiciju drevnih umetnika koji su iz nubijskog granita klesali skulpture faraona, bogova i ukrašavali hramove i grobnice.

Prema rečima Martinovića, prošle godine je učestvovao na vajarskom simpozijumu Nike kod Atine gde je imao priliku da radi sa kolegama iz Egipta, posebno sa Adamom Heneinom koji je idejni pokretač formiranja muzeja skulptura na otvorenom u okviru Muzeja Nubije. Za proteklih 12 godina kroz simpozijum je prošlo 97 vajara iz celoga sveta i velik broj ih je iz Egipta. Martinović priča da im je tokom boravka u Kairu predočeno da su egipatski umetnici svesni da je izgubljen kontinuitet sa faraonskim vremenima u domenu skulpture i obrade kamena, i da zato žele da osnaže svoj skulptorski potencijal. Uz goste iz inostranstva, u ateljeima pod otvorenim nebom rade i egipatski studenti tako da je to jedan oblik očigledne nastave ali i dragocena prilika za egipatske skulptore da se upoznaju sa radom kolega iz Italije, Švajcarske, Srbije, Japana, Grčke...

Martinović (1954) je poznato ime u srpskoj savremenoj umetnosti i protekle dve decenije bio je "zaštitni znak" aranđelovačke umetničke smotre "Mermer i zvuci". Zadivio je beogradsku publiku spektakularnim samostalnim izložbama u Galeriji KCB i ULUS-a, gde je pokazao da je jedan od velikih majstora klesanja u kamenu što je među srpskim vajarima danas prava retkost. Zato je potpuno razumljivo da su kolege iz Egipta prepoznale baš te njegove kvalitete da udahne dušu kamenu i modernim jezikom ispeva himnu lepoti koja može da traje milenijumima, poput onih moćnih skulptura Ramzesa Drugog kraj asuanskog veštačkog jezera.

Martinović je u svom pismu vešto dočarao svakodnevicu umetničke kolonije gde su uslovi za rad ostvarenje sna svakog umetnika. Pored blokova granita raznih boja, koga ima u neograničenim količinama, na raspolaganju je čitava armija pomagača (što pomalo liči na vreme faraona), od bušača sa velikim pneumatskim bušilicama preko klesara, kovača, dizaličara, do "specijalaca" za prevrtanje blokova, a sve ih opslužuju "asistenti" zaduženi da majstore služe čajem, dodaju tražene alatke i trude se da budu od koristi. Za elitu, vajare, obezbeđeni su livrejisani kelneri iz hotela koji služe sve vrste osvežavajućih napitaka, osim alkohola kojeg nema ni u tragovima. Martinovića je impresionirala spremnost klesara da ručno obrađuju kamen kao u doba faraona, ali niko ne sprečava umetnike da se posluže savremenim alatkama i dijamantskim "šajbnama".

Taj jedinstveni umetnički kamp čuvaju naoružani vojnici, što podseća učesnike simpozijuma da i ovde postoji mogućnost terorističkog napada fanatika. Radovi koji će nastati tokom 45 dana, ostaće zauvek da krase park Muzeja Nubije koji poseduje jednu od najvećih kolekcija drevne egipatske umetnosti, a sada će među njegovim eksponatima biti i skulptura jednog srpskog vajara.