Pozorište pomera granice

Od našeg specijalnog izveštača

Visbaden – Mladi umetnici na početku karijere uvek imaju previše planova i ambicija i potrebno je i vreme i iskustvo da se profilišu na pravi način. Ipak, mene je još za vreme studija jako privlačilo nemačko pozorište. Njihove predstave, koje su u to vreme gostovale na Bitefu, izdvajale su se specifičnom scenskom poetikom zbog čega su mi ujedno bile i najlepše i najinteresantnije. Nemački teatar se dosta razlikuje od bilo koje pozorišne scene u Evropi, jer ima jedinstvenu istoriju. U nemačkom kulturnom sistemu, pozorište nikad nije bilo samo zabava, već je oduvek imalo obrazovni karakter, a zbog toga i ogromnu finansijsku podršku države. To i danas omogućava da nove tendencije lako pronalaze put do scene, zbog čega pozorišna umetnost u Nemačkoj pomera granice u svakom smislu.

Ovako priča mlada kostimografkinja Jelena Miletić koju smo proteklih dana upoznali u Visbadenu. Profesionalni izazovi odveli su ovu zanimljivu umetnicu pre nešto više od pet godina u Nemačku gde i danas živi i radi. Jelena Miletić diplomirala je na Fakulteta primenjenih umetnosti 2006. godine, Odsek za kostim u klasi Dode Komad.

Posle završenih studija javila se na konkurs za stipendiju „Zoran Đinđić”. Dobila je i otputovala na usavršavanje u Štac teatar u Visbadenu, gde je prvih šest meseci bila na praksi i asistirala kostimografima ovog pozorišta.

– Posle tog perioda uprava Štac teatra mi je ponudili posao. Radila sam najpre kao asistent kostimografa za operu, balet i dramu. Sarađivala sam sa Kristoferom Kremerom na operi „Don Žuan” u režiji Karlosa Vagnera, Viktorijom Ber na drami „Volpone” u režiji Herberta Frica, Angelinom Atlagić na predstavi „Kamen” u režiji Slobodana Unkovskog, Emom Rajot na operi „Falstaf” u režiji Kristijana Špuka. A onda sve više i više dobijala prostor da radim svoje samostalne kostimografije. Tako su usledile predstave „Emilija Galoti” u režiji Rikarde Bajlharc, balet „Romeo i Julija” u koreografiji Stefana Tosa, „Don Karlos” u režiji Rose Zaidov i druge. Posle tri i po godine, ipak, poželela sam da se upustim u slobodne umetničke vode – priča Jelena Miletić.

– Pozicija slobodnih umetnika uvek i svuda je neizvesna, naročito ako za mesto življenja odaberete stranu zemlju. Došavši u Nemačku na usavršavanje, najveća barijera mi je bila jezik. Mali je broj nemačkih institucija u kojima dugo možete opstati bez poznavanja jezika. U pozorištu je to posebno važno, ne samo zbog puke komunikacije, već i zbog razumevanja kulture i šireg društvenog i političkog konteksta drama nemačkih autora. Kada sam savladala jezik, sve mi je bilo mnogo lakše i tada su moji stvaralački problemi postali slični nedoumicama koje muče i nemačke umetnike.

U tragalačkom periodu za slobodnim umetničkim izrazom naša sagovornica promenila je i mesto življenja. Preselila se u Berlin.

– Berlin za svakog umetnika predstavlja veliki izazov. Kada je reč o institucionalizovanoj pozorišnoj sceni, postoji veća sloboda izraza koja ne priznaje tradicionalne pozorišne norme, i smelija je interpretacija klasičnih pozorišnih komada. Ipak, berlinska pozorišna scena je podjednako dobra kao i u drugim nemačkim gradovima. Međutim, ono što je mene oduvek privlačilo je posebno jaka takozvana of-teatarska scena.

U nemačkim pozorištima sve je unapred isplanirano, već na proleće imaju kompletan plan rada za narednu sezonu, sa tačnim podelama i datumima premijera. Samim tim slobodnim umetnicima je lakše da planiraju svoje obaveze i angažmane. Ima dosta razlika i u samom radu i kreiranju kostima. Uloga kostimografa je izraženija, jer kostim ne ponavlja priču koju priča glumac, već u njoj učestvuje kao deo za sebe.

Jelena Miletić se rado vraća srpskom pozorištu, gde pokušava da specifičnosti nemačkog pozorišta prenese na scenu. Beogradska publika ima priliku da vidi njene kostime u baletskoj predstavi „Aleksandar” na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

U narednoj sezoni Jelena Miletić ima i nove planove. Trenutno sprema predstavu „Čik” Volfganga Herendorfa. Ujedno planira rad na još dve predstave. Jedna će biti u Šaušpilhaus teatru u Frankfurt, druga u teatru „Maksim Gorki” u Berlinu.