Kako razbiti monopole u Srbiji?

Nakon završenih izbora u jeku zahuktalih pregovora oko formiranja nove vlade, malo ko od političara razmišlja o zaštiti konkurencije i borbi protiv monopolizacije tržišta. Za razliku od prethodne predizborne kampanje, koja je bili dominantno obojena parolama o neophodnosti borbe protiv monopola, ova poslednja prošla je uz samo sporadično, bojažljivo i deklarativno zagovaranje borbe protiv monopolizacije, kao da su u Srbiji rešeni svi problemi u ovoj sferi. Stiče se utisak da je sa prodajom trgovinskog lanca „Maksi” rešen problem monopola u Srbiji. Da li je to stvarno tako?

Politika zaštite konkurencije Srbije danas se nalazi u nezavidnom položaju. Posmatrajući poslednje tri godine, za koje postoje podaci, Srbija se nalazi na začelju zemalja po efektivnosti politike zaštite konkurencije. O tome najslikovitije svedoče podaci iz Globalnog izveštaja o konkurentnosti koji objavljuje Svetski ekonomski forum. Po podacima iz ovog izveštaja, Srbija je u 2008. godini zauzimala 129. mesto od 134 zemlje, a taj položaj se pogoršao u narednim godinama, pa smo tako u 2009. godina bili na 130. od 133. mesta, dok smo se u 2010. našli na 137. mestu od 139. (iza nas su bile samo Jermenija na 138. i Venecuela na 139. mestu). Ako se posmatra tranzicioni indeks Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) vezan za oblast zaštite konkurencije, koji se kreće od 1 do 4+, Srbija se nalazi u donjem delu evropskih tranzicionih zemalja sa skorom 2,33, iza nas su od zemalja regiona Albanija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Ovi podaci mogu biti osporavani činjenicom da postoji velika doza subjektivnosti u njihovom iskazivanju, međutim, čak i da je tako, pomenuti brojevi mnogo govore. Iz njih proizlazi jednostavno pitanje. Kako poboljšati srpsku politiku zaštite konkurencije?

Bez preteranog teorijskog razglabanja i ulaska u filozofsku raspravu navešćemo samo tri urgentna koraka koja treba preduzeti kako bi se poboljšala politika zaštite konkurencije u Srbiji.

Prvi korak je oslanjanje na ekonomske analize prilikom donošenja odluka Komisije za zaštitu konkurencije. U SAD (a u poslednje vreme i u EU) svaka odluka usmerena ka sankcionisanju nekonkurentnog ponašanja potkrepljena je ekonomskom analizom. Osim toga potrebno je da Komisija za zaštitu konkurencije ima glavnog ekonomistu, koji bi bio odgovoran za ekonomske analize. Ovakav institut postoji u EU u okviru Direktorata za zaštitu konkurencije Evropske komisije.

Takođe, treba ojačati sastav Saveta Komisije i to ekonomistima. Danas imamo slučaj da u aktuelnom Savetu nema nijednog ekonomiste. Drugi korak je kadrovsko jačanje Komisije za zaštitu konkurencije. Uz nedostatak kadrova, kao značajan problem javlja se i njihova fluktuacija. Od ovog problema nisu imune ni zemlje EU. Privatni sektor je spreman da plati više za rad stručnjaka ovog profila, jer ih je na tržištu malo. Regrutovanje novih kadrova i njihova kontinuirana obuka uz adekvatno tehničko opremanje predstavlja izlaz iz ovakve situacije. Takođe, organizovanje kurseva na osnovnim i poslediplomskim studijama, ekonomskih i pravnih fakulteta, treba da stvori bazu novih stručnjaka iz ove oblasti. Posebnu pažnju treba posvetiti i finansijskom stimulisanju zaposlenih da ostanu u agenciji.

Treći korak je povećanje transparentnosti u radu Komisije. Treba pokrenuti kampanju javnog identifikovanja onih privrednih subjekata koji narušavaju konkurenciju. Takođe, neophodno je kontinuirano edukovati javnost o značaju zaštite konkurencije, a u vezi s tim i podsticati je da prijavljuje slučajeve narušavanja konkurencije, jer je to od društvenog značaja. Posebnu pažnju treba posvetiti edukovanju stručne javnosti kroz organizovanje seminara, predavanja i naučnih skupova iz ove oblasti, na kojima će biti zastupljene i pravna i ekonomska struka.

Ovo su samo neki koraci usmereni ka poboljšanju politike zaštite konkurencije. Zaštita konkurencije je izuzetno složena i višedimenzionalna oblast koja zahteva neprekidno praćenje i analizu kako bi se predupredili problemi na koje se može naići. Srbija je zemlja koja je relativno nova u ovoj sferi pa su i problemi izraženiji. Takve probleme treba shvatiti kao izazove čijim rešavanjem se krećemo ka tržištu koje funkcioniše na zadovoljstvo svih, posebno potrošača.