Pakao na građevini

Ovako izgleda pakao, s tim da se šezdesetdvogodišnji Lazar Lazić ne kuva u ključalom loncu niti ga đavolčići bockaju strelicama, već stoji junački u oblaku prašine koji podižu teški kamioni, a zatim ubacuje lopatom šljunak u mešalicu.

Ni kap znoja ne vidi se na izboranom licu iskusnog građevinca koji ne pamti paklenu vrućinu kao ovu, koja je zatvorila gotovo svaku poru nad Srbijom, pa se disalo teško i u klimatizovanim prostorijama ili na bazenu, a kamoli na paklenom gradilištu.

– Imam unutrašnji termometar koji mi kaže da je ovde 55 stepeni. Kada bih na ovom šljunku postavio dva solarna ogledala, mogao bih da između njih ispečem jagnje. Baš bi zacvrčalo – smeje se Lazar, pokušavajući da nas razgali, a zatim nastavlja da radi kao na pokretnoj traci, u mini-gradu koji se rađa. U bivšoj Kasarni „4. juli”, a sada naselju „Stepa Stepanović”.

– Zimi bi da ne radimo, jer je mraz, a leti zato što je sunce. Ako matorac kao ja ovo izdržava, moći će svako. Ali mladi su se pretvorili u mamine maze, pa kukaju kad temperatura pređe 30 stepeni – nastavlja građevinski knez Lazar koji radi desetak časova na suncu, mada ponekad svrati i u hladovinu, a potom „Beovozom” grabi ka Batajnici, gde u dvorištu zatiče sina i snaju u bazenčiću kako ispijaju koktelčiće i žale se na – omorinu!

Iza Lazara je kostur buduće stambene zgrade. Njegova braća po muci vire iz budućih dvosobnih i trosobnih stanova, zvezda prži, preti da nas, mlakonje, pretvori u jagnjiće o kojima mašta stara građevinska kuka stare Jugoslavije, pa zato molimo Lazu da nam pokaže put ka vrhu.

On ispija samo gutljaj hladne česmovače. To je dakle njegov eliksir. Potom odlazi u hladovinu starog platana, dok se mi penjemo stepenicama. Strelice pokazuju ka vrhu. Neki veseljak od građevinca je kredom ispisao „smrt” i „propast”. Herojski koračamo u nepoznato, gde šezdesettrogodišnji Đuro Đurić, još jedan veteran, još jedan trećepozivac zidarske umetnosti, stoji nad ambisom... Osim što je zidar, bavi se i alpinizmom. Kači se na platformu, na kojoj se, inženjerski rečeno, vrši prijem materijala sa kranova.

Đuro napušta platformu, veselo ulazi u buduću dnevnu sobu, gde duva ruža vetrova koja nas sve razgaljuje. Pali cigaretu, udiše prvi dim kao da mu je poslednji, namiguje nam i prepisuje recept i za zdrave i za bolesne:

– Kad dođete kući, ispijte dve rakijice, a onda zalijte jednim pivom. Ne gledajte vesti i zaspaćete kao bebica. Sutradan, ponovo na gradilište – opušteno priča Đuro, a njegovi prijatelji sa usijane krovovske ploče, gde vrelina topi šlemove, silaze u ovu rajsku mikroklimu. 

– Đuro moj, ipak je ovo banja za Andaluziju i Irak. Bilo je gusto i na Palma de Majorci, kad me ubi vlaga – dobacuje Miladin Radovanović, koji je bukvalno „ispekao” zanat po španskom jugu i na pustinjskim tvrđavama Sadama Huseina, a potom se rashlađivao na gradilištima Sibira ili Sočija. Njegov metabolizam se jednako prilagođava vatri i ledu, paklu i raju.

Za njih, po ovom zmijskom danu, nema zime. Trojica nabildovanih radnika guraju ventilacione blokove na kolicima, vrte se u krug i taj ogroman napor može se uporediti sa angažmanom Konana Varvarina koji je, u ranoj mladosti, kao perspektivan rob, okretao ogroman točak.

Ali Konan se kasnije oslobodio lanaca, borio se kao gladijator, sreo je potom nomada i lepoticu, doživeo ljubav, u velikom hramu je sredio vođu kulta zmija... Na gigantskom gradilištu koje će imati 44 zgrade i gde će, prema prvim proračunima, živeti oko 13.000 ljudi, za stotinak hrabrih građevinaca, nema takve pustolovine. Oni slažu ciglu po ciglu, mešaju malter. I tako iz dana u dan.

Tačno u 13 časova, kada je po zakonima medicine i meteorologije najgadnije, kada mu je sunce tačno iznad šlema, Slobodan Stojanović iz Surdulice, mudro zbori:

– Zamislite samo ljude bez posla. Oni se najviše znoje. Zato je bolje imati nego nemati – reče on.

Ušli smo u klimatizovani džip. Iza nas je ostao pakleni grad, starac i lopata.