"Isparilo" iz novčanika

Januarska plata "pala" je u odnosu na decembarsku baš kao što su mnogi stručnjaci i predviđali. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna zarada od 24.122 dinara je za 15,08 odsto realno manja od prošlomesečne. Objašnjenje za ovakav veliki pad, kažu ekonomisti, treba tražiti u poslednjem mesecu prošle godine, kada je plata u odnosu na novembarsku bila veća za čak 20 odsto. To je, po tumačenju mnogih znalaca, bila zamišljena stvarnost u novčaniku, koja je, u skladu sa prognozama, u januaru "isparila".
Isplata "regresa", predizborna obećanja i izbori, povećanje plata zaposlenima u javnom sektoru, tada su bili označeni glavnim uzrocima nerealnog rasta zarada koji se nije mogao pravdati povećanjem produktivnosti.

To nije nikakva novost, ističu ekonomisti, jer je januar tradicionalno svečarski mesec, kada se manje radi, a više praznuje, pa je to statistika i zabeležila.

Poznavaoce privrednih dešavanja, ipak, više brine što je prosečna zarada, bez poreza i doprinosa, u odnosu na prošlogodišnju, nominalno veća za 32,6, a realno za čak 25,33 odsto. Bez obzira na to što će mnoge građane obradovati vest da su zarade u januaru u proseku realno za četvrtinu veće nego u u istom mesecu 2006. godine, ekonomisti objašnjavaju da to može da nam se "obije o glavu". Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta, upozorava da je to jasan signal da je ukupna potrošnja prošle godine bila veća od realnog rasta bruto društvenog proizvoda.

– To otvara pitanje opasnosti od mogućih inflatornih pritisaka. Povećanje zarada, uglavnom zaposlenima u javnom sektoru, opasan je potez koji će novi ekonomski deo vlade uvesti u "začarani krug" iz koga će teško moći da pobegnu. Povećanja su dozvoljena rebalansom budžeta, a poznato je da nijedna vlada neće moći da, primera radi, lekarima smanji zarade za 20 odsto – kazao je Bajec i dodao da postoje dve rizične mogućnosti da se ova situacija reši.

Prva je da Narodna banka Srbije dodatno zaoštri monetarnu politiku. Međutim, negativne posledice povećanja kamata osetiće privreda, ali će i dinar dodatno ojačati, što je loše za izvoznike.

Drugo rešenje, kaže Bajec, jeste da se dozvoli veća inflacija od željene, što je, opet, u suprotnosti sa onim što je guverner Radovan Jelašić sebi postavio kao cilj.

– Pitanje je kako će se iz budžeta dalje isplaćivati zarade koje su povećane. Naravno, uvek postoji način da se manjak u kasi pokrije privatizacionim prihodima, ali to je nedopustivo. Eventualno trošenje novca od prodaje preduzeća na plate umesto na investicije koje bi uticale na razvoj, samo bi dodatno povećalo javnu potrošnju sa kojom ionako kuburimo – smatra Bajec.

I Danilo Šuković, direktor Centra za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, saglasan je da nema pouzdanih pokazatelja da se budžet troši racionalno.

– Javna potrošnja je bila i ostala naš veliki kamen o vratu. Uprkos tome, bili smo svedoci raznih obećanja o povećanju zarada koje nisu rezultat privredne aktivnosti – kazao je Šuković i podsetio na velike razlike u strukturi plata i činjenici da građani i dalje ne mogu da se pohvale da žive bolje.

Primera radi, u Vladičinom Hanu, Beloj Palanci, Svrljigu i niškoj opštini Pantelej, plate su u januaru bile u proseku niže od 10.000 dinara. Najveću prosečnu zaradu statističari su zabeležili u Beočinu (47.099 dinara).

Ekonomisti često ističu da rast realnih zarada koje je zabeležila domaća statistika nije zabeležen ni u jednoj od tranzicionih zemalja. Dodaju i to da dosadašnje povećanje plata nije "pokriveno" rastom bruto domaćeg proizvoda. Podsećanja radi, u decembru 1993. godine prosečna plata je dostigla svoj minimum i iznosila svega 20 nemačkih maraka. Od 1994. do 1998. "popela" se na 170 maraka, da bi tokom 1999. godine, pred početak tranzicije, bila svega 80 maraka.

Zatečeni prosek zarada iz oktobra 2000. godine bio je 80 evra.