Srbija – crna tačka

Tokom prošle godine na drumovima Srbije poginulo je 740, a povređene su 19.254 osobe. Ove godine u periodu od 1. januara do 30. juna dogodilo se 17.000 saobraćajnih nezgoda, u kojima je poginulo 250, a povređeno 7.600 osoba. Statistika ipak pokazuje blago smanjenje broja nastradalih, ali sve zvoni na uzbunu jer je u prva dva dana jula u nesrećama poginulo četrnaestoro ljudi. Uzrok ovih saobraćajnih nezgoda jesuprevelika brzina, nedovoljna pažnja i alkohol. U letnjem periodu dodatni faktor nastanka saobraćajnih nezgoda koji ne treba zanemariti jesu velike vrućine.

Donošenjem novog Zakona o bezbednosti saobraćaja krajem 2009. godine, propisi su postali stroži, broj žrtava se smanjuje – ali je i dalje veoma zabrinjavajući.

Jer taj broj je veći nego u nekim susednim zemljama i državama članicama EU. U Finskoj, na primer, koja ima sličan broj vozača kao i Srbija, ali i pet puta veću putnu mrežu, godišnje gine deset puta manje ljudi. Zato su naši brojevi preveliki i alarmantni, posebno ako se uzme u obzir činjenica da je više od 90 odsto nesreća kod nas moglo biti sprečeno. Uzrok nesreća u Finskoj jesu odroni na putu, pucanje gume, iznenadna izletanja životinja i slično a kod nas, rekosmo, najčešći je „ljudski faktor“, neobuzdana vožnja, bahatost, neznanje ...

Kod nas godišnje gine na drumovima jedan stanovnik od deset hiljada. U Finskoj nastrada jedan na sto hiljada. Broj povređenih, u Srbiji, gledano iz ugla lečenja, izgubljenih radnih sati i ostalih okolnosti, košta zajednicu oko dve milijarde evra.

Očigledno je da nijedan zakon ne može da utiče na svest naših vozača, ali i da policajci kažnjavaju prekršaje a ne reaguju i ne kažnjavaju one koji svesno srljaju u nesreću.

Dok na nekim saobraćajnicama sve vrvi od patrola, na drugima ih nema ni za lek. Savesni vozači i pešaci svaki dan gledaju smrti u oči na putevima po kojima bezobzirni jure i po 200 na sat.

Pa, šta da se uradi? Neophodno je da se podiže svest svih učesnika u saobraćaju, da to bude najviša državna odluka!

Država bi konačno trebalo da uradi nešto za edukaciju vozača, ali i pešaka, kako bi nametnula kulturu ponašanja u saobraćaju. Od medija i bilborda, na kojima bi kao opomena stajale slike stravičnih nesreća i natpisi: „Ne brže od života!”. To bi u svakom slučaju mnogo manje koštalo nego stotine ljudskih života. Nije sve samo u donošenju zakona, akata, propisa. Poenta je u njihovoj primeni, ali očigledno da u Srbiji neko neće ili ne može da to i sprovede u delo.

Činjenica je i da su nam putevi loši, da imamo previše crnih tačaka, koje očigledno nisu dovoljan podsetnik na nemile događaje. I da kultura u saobraćaju, za koju mnogi nisu ni čuli, može da nas spasi javašluka i neprimereno mnogo tragedija.

I još jedan podatak za kraj. Zašto je nemoralno i neuobičajeno u Srbiji da onom ko je pijan – rodbina, ukućani i drugovi ne dozvole da sedne za volan!  Pijan za volanom je već jednom nogom u grobu!