Sevdalinke gvozdenog narednika

Lako je sportistima i onima koji uživaju u sportu, njima ne treba mnogo objašnjavati. A šta učiniti se neznalicama u toj oblasti, čijem krugu i ja pripadam, kada se iznenade inicijativom obelodanjenom uz velika zvona da se Beogradskoj areni da ime profesora Aleksandra Nikolića, čoveka koji nam je, opet kažu upućeni, kao trener košarkaške reprezentacije one velike Jugoslavije doneo 101 radost i 39 tužnih dana. Idućeg meseca, tačnije 12. marta, navršiće se i sedam godina od njegove smrti. Imao je 76 godina. Sahranjen je u Aleji velikana. Ni slutio nisam da ću, raspitujući se tu i tamo o Profi, stići do sportskog gorostasa zbog kojeg, da bih ga video u mojoj uobrazilji, moram da držim šaku iznad očiju, dok stojim u njegovom podnožju.

I još nešto sam otkrio: bila su u to vreme, pre nekoliko decenija, četiri vrhunska košarkaška stručnjaka, četiri musketara: Bora Stanković, Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Svi za jednoga, jedan za sve. Kažeš nekome od njih da je baš on najzaslužniji za uspehe naše košarke, a taj brzo odgovori: "A, neee, na pogrešnom ste putu. Onaj drugi je najbolji, on je naš učitelj, a mi smo njegovi učenici". Odeš kod tog najboljeg, a i on kaže da ste opet na pogrešnom putu, najbolji je onaj treći. I tako u krug. Pa, ko je onda tu D` Artanjan? I tako, mic po mic, profesor Aleksandar Nikolić je na kraju izronio kao "patrijarh jugoslovenske muške košarke", kako ga nazvaše u enciklopediji ovog sporta za period 1946 – 2000. Pre toga, drugog oktobra 1998. godine u Springfildu, u američkoj državi Masačusets, u gradu gde je izmišljena košarka, dobio je još za života spomen-ploču, bakrorez, u "Kući slavnih". To priznanje je sedam godina ranije odato i Bori Stankoviću.

Tako je potvrđeno mišljenje Nebojše Popovića da je "Aca najbolji evropski košarkaški stručnjak svih vremena... On je primer čoveka koji je sve postigao radom i to u teškim uslovima".

Nažalost, tri musketara su napustila ovaj svet. Ostao je, na našu radost i još u dobrom zdravlju, osamdesetdvogodišnji Bora Stanković, legendarni generalni sekretar Fibe, da nam svedoči o toj generaciji izuzetnih entuzijasta i rodonačelnika jugoslovenske i srpske košarke.

– Acu pamtim još iz vremena rata, kada smo na Tašmajdanu, tamo gde je danas otvoreni bazen, igrali tenis. Kraće vreme i košarku, dok se nismo preselili na Mali Kalemegdan. Pred kraj rata je to ređe bilo, ali smo druženje nastavili kasnije u "Zvezdi", pa u "Železničaru". Zajedno smo sredinom šezdesetih otišli i u Italiju, da radimo kao košarkaški treneri. Sve do odlaska u Italiju družili smo se i privatno – seća se Stanković tih dalekih godina.

Nikolić potiče iz imućne trgovačke porodice iz Brčkog. Bora ne može da zaboravi pakete sa hranom koje je Aca dobijao od roditelja. To je bio povod da se napravi slavlje u malom stanu u Kosovskoj ulici, kada se društvo okupljalo.

– To su bile prave svečanosti. Aca je sa još nekom porodicom delio stan. Uz dobru hranu, dobro se i pilo. Aca je umeo lepo i da peva, pogotovo bosanske sevdalinke. Među nama nije imao premca u tome. Kao i mi ostali, i on se sredinom pedesetih oženio. Ušao je u brak sa Ksenijom, njegovom velikom ljubavi iz Brčkog – kaže Stanković za nekadašnjeg trenera "Injisa" iz Varezea kod Milana, koga su italijanski novinari nazivali "gvozdeni narednik" zbog discipline koju je naš trener uvodio u tim. 

– Tačno je to da je Aca u radu išao do najsitnijih detalja, težeći perfekciji. Ipak, umeo je i da se opusti. Pio je rakiju i dobra vina. Voleo je da igra i karte, pogotovu preferans. U toj igri društvo bi mu najčešće pravio Raša Šaper – kaže Bora Stanković.

Kakav je to čovek bio, taj nesuđeni lekar Aleksandar Nikolić, asistent na nekadašnjem DIF-u i kasnije profesor Fakulteta za fizičko vaspitanje. Prvo, nije se stideo da prizna, iako nije reč o obijanju kioska ili samoposluge "Jabuke", da su krali bandere sa ulice i nosili na Mali Kalemegdan da bi tamo osvetlili košarkaški teren. Govorio je da su to nečasne radnje. Odaš mu priznanje za stvaranje vrhunskih stručnjaka i igrača u košarci, a on odbija zasluge govoreći da je njegovo bilo samo da pomogne nekome, ko je imao sve uslove za uspeh, da izađe na pravi put.

Batalio je košarku kao igrač kada je 1949. godine na utakmici "Zvezde" sa timom DIF-a, gde je inače bio predavač, napravio faul nad jednim igračem studentom, koji je potom uzeo loptu i njom gađao u glavu svog nastavnika. Posle je kraće vreme igrao u "Železniku", ali je ubrzo prešao u trenere preuzevši BSK.

Svi misle da je lako priznati nekome da je bolji, ali nije tako. Aca Nikolić je bio jedan od retkih selektora jugoslovenske reprezentacije koji je govorio da je bio i u takvoj situaciji da trenira igrače, svoje drugove, koji su bolje igrali košarku od njega. Mnogim igračima je persirao, nikad nije psovao. Govorili su mu da ga se plaše, a on bi im se smejao. Kako mogu da se plaše tako sitnog čoveka u poređenju sa njima, divovima?

Bio je svestan da je zbog te svoje gvozdene discipline težak za saradnju, igrači mu se nisu poveravali. Ali zato kad dođe Bora Stanković među njih – milina, svi pevaju. Jeste, govorio bi Aca, Bora bude sa njima pet-šest dana, a ja i po šest meseci u godini, pa ti vidi.

Koji bi to čovek uradio, sem Aca Nikolić. Pozovu ga 1976. da preuzme jugoslovensku reprezentaciju. Osvoji s njom godinu dana kasnije prvenstvo Evrope. Još tada je najavio ostavku. Rekli su mu ostani do Manile, pa posle radi šta hoćeš. U redu. Ode u Manilu 1978. godine i tada osvojimo prvo mesto na svetskom prvenstvu. Ali, on ne odustaje od ostavke. Svi pene od radosti, uspeh nam udario u glavu, a Aca Nikolić na 40 strana ispisuje sve probleme u jugoslovenskoj košarci.

Posle Manile sasvim se posvetio profesuri na Fakultetu za fizičko vaspitanje, gde je 1981. godine i penzionisan.

Radio sam tri godine u Rusiji. Vratio sam se u Beograd, čim sam dobio pismo od kćerke koja mi je napisala: "Dođi, tata, da počnemo normalno da živimo". Ovog dečjeg vapaja setio sam se, kada sam pročitao u NIN-u iz 1998. godine, da su i Aleksandra Nikolića kćerke molile: "Budi samo sedam dana s nama".