Glavni igrači u UN
Neodlučnost Saveta bezbednosti UN u žestokoj raspravi o upotrebi vojne sile u Iraku 2003. podstakla je mnoga pitanja još većeg broja posmatrača o važnosti ovog tela, čak i o njegovoj budućnosti. Nastavljanje istaknutih razlika o toku posleratne iračke obnove samo je dodalo još sumnji, mada su i obožavaoci i protivnici najmoćnijeg tela UN – čija je osnovna odgovornost da rešavanjem gorućih svetskih problema podržava međunarodni mir i bezbednost – u ozbiljnom, možda i kritičnom stanju.
Možda je Savet bezbednosti na raskršću, što je upozorio i Kofi Anan, sada već bivši generalni sekretar UN. Da bi Savet bezbednosti ponovo povratio autoritet, neophodna je radikalna reforma, o čemu se sve češće govori među zemljama članicama. Neke žele da UN igraju značajniju i efikasniju ulogu u svetskim zbivanjima, dok se drugi zalažu za to da se njena uloga svede na humanitarnu. Razmimoilaženja idu od ideje da se Ujedinjene nacije čak i ukinu, do želje da se UN pretvore u svetsku vladu.
Često raspravljana tema jeste i promena stalnog članstva u Savetu bezbednosti, koji trenutno odslikava odnos snaga u svetu kao što je bio 1945, kada su UN i osnovane. Izrasle su iz pepela Drugog svetskog rata kao organizacija država koje "obožavaju mir", sa Savetom bezbednosti koji je poslednjih godina imao više nego aktivnu ulogu na svetskoj pozornici – uvođenjem režima sankcija ili odobravanjem upotrebe vojne sile iako mu je osnovni zadatak sprečavanje oružanih konflikata uz traženje diplomatskog rešenja. Ako konflikt traje i odoleva, Savet bezbednosti može da radi na prekidu vatre ili razmeštaju mirovnih snaga.
Sa postratovskim strukturama vlasti, posle nestajanja hladnoratovskog perioda, ali i Sovjetskog Saveza, i pada Berlinskog zida, Savet bezbednosti dobio je odlučniju ulogu u zaštiti međunarodne bezbednosti. Ali stalne zemlje članice ovog tela imale su od početka pravo veta. Imaju i danas to pravo, tako da je kritika na račun korišćenja ove posebne "olakšice" nekadašnjih osnivača UN sve češća, jer je Savetu bezbednosti u jednom periodu onemogućavao da postane efikasniji u sprovođenju odluka.
Savet bezbednosti se suočio sa jakim kritikama mnogih arapskih zemalja koje ga osuđuju zbog dozvoljavanja Izraelu da krši rezolucije Saveta, dok bezrazložno zauzima tvrdi stav prema Iraku.
U američkoj kampanji protiv Iraka Savet bezbednosti našao se pod velikim pritiskom američkog predsednika Džordža Buša. Testiranje kredibiliteta Saveta bezbednosti iračkom krizom dostiglo je vrhunac 2003, kada je Rezolucija 1.441, u kojoj se traži razoružanje i saradnja sa inspektorima, prošla kroz Savet bezbednosti. Dve stalne članice, Francuska i Rusija, nisu se slagale sa obrazloženjem Velike Britanije i SAD da Rezolucija 1.441 dopušta vojnu akciju. Odluka da se krene u rat doneta je, na kraju, bez saglasnosti Savete bezbednosti.
Nedostatak diplomatije bio je loš predznak za budućnost Saveta bezbednosti. Početak debate u Generalnoj skupštini te 2003. u septembru, kada je Kofi Anan izneo stav da se protivi unilateralnoj i nezakonitoj upotrebi sile, bio je očigledno obraćanje Sjedinjenim Državama koje su donele odluku da krenu u rat protiv Iraka bez odobrenja Saveta bezbednosti.
Ovo telo doživljavalo je i ranije kritike jer nije preduzimalo akcije da se spreči katastrofa ili nezapamćeni masakr kao što je genocid u Ruandi 1994. Još se jednom Savet bezbednosti našao u ćorsokaku, i to povodom kampanje bombardovanja Jugoslavije 1999. koje je izvedeno bez odobrenja UN.
Pregovori o budućem statusu Kosova i Metojije, između Beograda i Prištine, a na osnovu predloga specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija, dospeli su u ćorsokak. SAD su Ahtisarijev plan nazvale "istorijskim dokumentom" i "odličnim predlogom". Evropska unija kaže da je reč o "novom početku".
Oni na koje se plan odnosi ne dele taj entuzijazam. Tako bi se i "Ahtisarijeva rezolucija" mogla naći na stolu Saveta bezbednosti. Pred Savetom bezbednosti ne postavljaju se više izazovi, već gotove rezolucije koje traže rešenja. Najnovija među njima je izveštaj UN o iranskom nuklearnom programu.
Savet bezbednosti najavljuje čvršće sankcije prema Teheranu, koji sa svoje strane tvrdi da iranska nacija najavljuje korišćenje nuklearne tehnologije u mirnodopske svrhe. SAD i njeni saveznici vode kampanju kako bi doveli Teheran za pregovarački sto o njegovom nuklearnom programu.
Kreativna diplomatija u međunarodnim vodama iznova počinje svoju bitku. Kao i Savet bezbednosti UN koji je odavno preboleo ideološku bitku, samo još da se izbori sa granicama prava veta, delimično i zbog protivbalansa američkog uticaja u svetskoj organizaciji za koju se već odavno govori da je politički i strateški određena prema svojim osnivačima.