Ne volim da snimam filmove

Prvi dan Festa 07, i veče otvaranja, dobrim delom protekli su u znaku Boba Rafelsona (Njujork, 1935), legendarnog američkog reditelja neobičnog životopisa (bio je učesnik rodea, mornar na prekookeanskom brodu, džez bubnjar u jednom bendu), autora antologijskih filmova kakvi su, između ostalih, "Pet lakih komada", "Poštar uvek zvoni dva puta", "Kralj Marvinovih vrtova". Poslednjim filmom "Krv i vino", koji je snimio 1996. godine, prema sopstvenom priznanju, završio je trilogiju sa zajedničkim imeniteljima: Džekom Nikolsonom u glavnim ulogama i unutarporodičnim odnosima kao temama.

Prilikom jednog od prethodnih susreta, Rafelson je za "Politiku" izjavio i da je "godinama koristio Džeka Nikolsona da vežba moju igru, moj život i fantazije, moje odnose sa ljudima", da je uvek bio ubeđen da snima "američke filmove u američkom vremenu i prostoru, dok su drugi, ko zna zašto, smatrali da ih snimam na evropski način". Tokom ovog, beogradskog, susreta na Festu 07 sa Bobom Rafelsonom, zabeležili smo i sledeće...

Došli ste u Beograd, a sada je pravo vreme da se bude u Holivudu?

– Tokom karijere bio sam nominovan za Oskara najmanje dva puta, a nikada nisam otišao na dodelu. Tu ceremoniju koja je samo veliki televizijski šou mogu da gledam i iz Beograda.

Svojevremeno ste mi rekli da je Vaš smisao postojanja da snimate j....e filmove i da vas ne zanima koliko će oni novca kasnije zaraditi i kakav će im rejting biti na takozvanim boks ofisima?

– Uvek se moja glavna briga odnosila na samo stvaranje filma, a moja odgovornost da vidim da je film adekvatno predstavljen. To je veliki izazov i to je teško, ali kada radite sa džinovskim institucijama, koje imaju mnogo više strasti prema novcu nego oni koji stvaraju film, morate bar u početku da pazite da vas u predstavljanju filma ne izdaju, da od vašeg filma ne naprave nešto što on nije. To je uvek velika i teška bitka. Dakle, moja najveća odgovornost je u tome da snimim film najbolje što znam, a sve drugo je sekundarna odgovornost.

Da li Vam je između dva filma zaista potrebna tako duga pauza koju koristite da boravite na egzotičnim mestima? Posle filma "Krv i vino" 1996. godine rekli ste mi da odlazite u Amazoniju da učite život. Odmarali ste se predugo, zašto ?

– Najteža odluka za mene jeste da odlučim koji, i kakav, film želim da snimim. Iskreno, ja ne volim da snimam filmove. Za mene to znači veoma težak rad, mnogo kompromisa koje ne volim da činim, mnogo toga što nije po mojoj volji. Ako, pak, radim po svojoj volji to samo znači da radim teže, još teže, kao da ručno pravim cipele. To znači da živim u strahu da sam mogao da radim i bolje, ne spavam, postajem nervozan. I kada sve to znam, onda sebi postavljam pitanje  – koji bih to sledeći džinovski film poželeo da snimim, svestan da će mi pojesti bar tri godine života, svestan da nekoliko stotina ljudi stoji i čeka da donesem ispravnu odluku. Ako film uspe svi su srećni, ali ne znaju koliko je visoka cena svega toga.

Nema mnogo američkih filmskih reditelja koji razmišljaju ovako kao Vi. Oni kao da su deo velike pokretne trake?

– Oni o filmu razmišljaju kao o sledećem poslu. Međutim, i to je okej. Tako je radio i Džon Ford, bio je u stanju da snimi i četiri filma godišnje i da oni budu dobri.

Da, ali to je bilo drugačije vreme?

– U pravu ste, to je zaista bilo drugačije vreme za film. Danas većina reditelja koji imaju neku karijeru brine o tome da je zadrži. A to znači svaku moguću vrstu pritiska agenata, advokata, porodice, industrije, ambijenta grada, koji svi zajedno urlaju: "Koji ćeš sledeći film da snimiš, bolji od prethodnog, koji će zaraditi veći novac?". Dakle, pritisak je ogroman, pogotovo za nekog ko sanja da snimi mali, važan film, za sopstvenu dušu.

I, kuda onda ide filmsko stvaralaštvo?

– U Americi je slična situacija bila tokom šezdesetih godina. Snimao se ogroman broj komercijalnih, smešnih i glupih filmova, a onda smo došli mi koji smo pokušali da uradimo nešto drugačije, i osvojimo delić uspeha i slave. I, znate šta, u tome smo uspeli. Reditelji moje generacije imali su u vidu kakav su uticaj imali filmovi italijanskog neorealizma i francuskog novog talasa; verovali smo u promene i menjali smo filmski poredak. Prema tome, očekujem da će se i danas pojaviti neko ko će inicirati nešto drugačije.

Nedavno sam iz razgovora sa Polom Šrederom, koji pripada toj Vašoj generaciji američkih filmskih "revolucionara", saznala da ne može više da snimi film bez učešća evropskih producenata? Kakva je Vaša sudbina?

– Ja sam to činio čitav život. Gotovo svaki film koji sam snimio finansiran je na ovakav način. Možda su samo jedan ili dva dobili sredstva direktno, od američkih kompanija. U svakom drugom učestvovali su finansijeri iz raznih zemalja Evrope.

Zato što ste "crna ovca" američkog filma?

– Zato što sam želeo da snimam filmove kakve sam snimao, a cena za to je što američke kompanije u njih, takve kakvi jesu, ne žele da ulažu svoj novac. Ima još nešto: ljudi koji danas finansiraju filmove u Francuskoj, Italiji, Engleskoj, Španiji, na žalost, razmišljaju tako da zadovolje američko tržište, jer ako je ono isključeno to znači da se isključuje i dve trećine novca moguće zarade. Mislim da je to greška. Mislim da je bolje za evropske stvaraoce i producente da istražuju sopstvenu kulturu, nasleđe, teme, različitost, i snimaju upravo takve filmove. Na žalost, Amerika je z......a evropski film baš kao što je z......a sopstveni. Jer, mi smo odgovorni za sve što se pojavi na filmu, televiziji, di-vi-diju. Iza toga stoje američke kompanije.

Jeste li konačno spremni za novi film?

– Ne. Čak nisam siguran da ću ikada više snimiti neki film. Živim na planini, imam decu od sedam i tri godine i znam da ako krenem u snimanje filma da ću iz njihovih života odsustvovati bar tri godine, a na to nisam spreman. Ono o čemu razmišljam jeste da napišem knjigu.

------------------------------------------------------------------------

"Zlatni pečat"

U Muzeju jugoslovenske kinoteke večeras u 21 sat, pre projekcije filma "Mesečeve planine", američkom reditelju Bobu Rafelsonu biće uručeno priznanje "Zlatni pečat" koji se dodeljuje za doprinos svetskom filmu. Rafelson, koji je ovogodišnji počasni gost Festa, prisustvovaće danas u 16 sati 128. fudbalskom derbiju večitih rivala – Crvene zvezde i Partizana, a u ponedeljak 26. februara u podne srešće se sa studentima beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti.
I. A.