Češka i slovačka restitucija

Specijalno za "Politiku"
Bivša Čehoslovačka bila je među prvim zemljama koje su po obaranju komunističkog režima krenule sa restitucijom, odnosno vraćanjem imovine oduzete posle Drugog svetskog rata. Glavni zakoni o tome doneti su već 1990–1991, ali se ispostavilo da je problem veoma složen, tako da ni do danas ne može da se kaže da je u Češkoj stavljena čuvena mnogo pominjana restituciona tačka.

Problem je komplikovan, pre svega, zbog 3,2 miliona sudetskih Nemaca koji su 1945–1946 deportovani iz tadašnje Čehoslovačke, a oduzeta im je sva nepokretna imovina. Pravni osnov za to su bili dekreti predsednika Eduarda Beneša koji su pošli od toga da su sudetski Nemci, pošto je sudetska oblast oduzeta 1938. Čehoslovačkoj i pripojena Češkoj, dobrovoljno prihvatili nemačko i tako izgubili čehoslovačko državljanstvo.

Ukratko, za one koji žele da vrate svoju imovinu oduzetu 1945–1946. bilo je i ostaje bitno dokazati da im nije oduzeta na osnovu ovih dekreta, ili da su zadržali čehoslovačko državljanstvo.

I danas najdelikatniji problem u češko-nemačkim odnosima su zahtevi za vraćanje imovine sudetskih izgnanika i njihovih potomaka. U tome da se imovina sudetskim Nemcima ne sme vratiti niti im se dati odšteta, odnosno da je očuvanje novog pravnog poretka i stanja prvorazredni interes zemlje, slažu se sve relevantne političke snage u Češkoj.

Restitucija je tako važila i sprovedena za imovinu oduzetu posle februara 1948. godine – kada je u tadašnjoj Čehoslovačkoj komunistička stranka, zapravo, izvršila puč i preuzela vlast u svoje ruke. Narednih godina krenula je temeljna nacionalizacija i eksproprijacija, tako da je ekonomija bivše Čehoslovačke bila najviše etatizovana od svih zemalja sovjetskog bloka. Oduzeto je praktično sve – od zemljišta, šuma, stanova i kuća, do fabrika, banaka, trgovine, pozorišta.

Imovina se vraćala bivšim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima. Prvi uslov, koji je bio i ostao sporan, posedovanje čehoslovačkog, odnosno kasnije, po podeli federacije, češkog državljanstva. Inače, ovde se ne priznaje dvojno državljanstvo. Taj uslov je pogodio mnoge, jer je među onima koji su emigrirali ili su proterani bilo upravo najviše "buržoaskih elemenata" kojima je imovina oduzeta. Njima je retko oduzimano čehoslovačko državljanstvo, bez koga su ostajali i zato što su uzimali državljanstvo zemalja u koje su došli. Jasno je u kakvoj se situaciji našao neko ko je živeo u SAD i uzeo američko državljanstvo i sada posle tri-četiri decenije treba da se odriče tog državljanstva i uzima češko da bi mogao da vrati imovinu. Ima tu još jedan uslov – moraju da imaju trajan boravak u Češkoj. Ovaj dopisnik pamti slučaj jedne naše nekad čuvene umetnice, koja je imala češke pretke. Svi članovi njene porodice su se iz Jugoslavije vratili posle rata u Čehoslovačku i 1991. nasledili veliku imovinu. Osim naše umetnice koja je ostala da živi u Beogradu. Odlučila je da se zbog sina bori za svoj deo nasledstva. Zatražila je, iako već u dubokoj starosti, trajni boravak u Češkoj i dobila ga je, mada je, u stvari, živela u Beogradu ali je morala svakih pola godine da ima u pasošu da je boravila makar dan u Češkoj. I tako pet godina koliko joj je trebalo trajnog boravka da bi dobila češko državljanstvo i svoj deo nasledstva.

Za ovakva ograničenja u restituciji Čehoslovačka, odnosno Češka, trpela je kritike  pre nego što je 1996. potpisala Sporazum o pridruživanju sa EU.

U restituciju nisu išle velike firme koje su nekad bile akcionarska društva, tako da je, na primer, Tomaš Bata morao da kupuje svoje fabrike koje su ostale u Češkoj. Bivšim vlasnicima priznavan je na osnovu procene vrednosti udeo u današnjem preduzeću, tako da se neretko događalo da su ako je u firmu tokom socijalizma ulagano i ona dobro posluje, dobijali manjinski udeo.

Najmanje problema je bilo sa restitucijom zgrada i stanova, ali zato nije išlo lako sa vraćanjem, odnosno nadoknadom za eksproprisano građevinsko zemljište na atraktivnim lokacijama. Nije dovršena restitucija imovine Katoličke crkve, što ostaje veliki problem u odnosima sa njom.