SRĐAN KORAĆ

Izborna pobeda koalicije demokratski opredeljenih stranaka 2000. godine proistekla je iz snažnog zahteva građana za konačan raskid sa zaostavštinom totalitarnog poretka uspostavljenog posle Drugog svetskog rata, vešto preobraženog u simulaciju demokratije tokom devedesetih godina minulog stoleća. Očekivanja da će biti ostvaren elementarni nivo društvene pravde, najvećim delom su izneverena. Čini se da u poređenju sa ostalim društvima u tranziciji suštinski raskid sa socijalističkom tradicijom u ključnim tačkama nije načinjen. O tome svedoči nerešeno pitanje povraćaja imovine oduzete u skladu sa marksističkom doktrinom o razvlašćivanju klase posednika. Suprotno javnim obećanjima, pravno uređenje procesa denacionalizacije odlagano je u više navrata: odugovlačenjem vlade u izradi predloga zakona, prećutnim odbijanjem da se zakonski tekstovi drugih predlagača koji su ušli u parlamentarnu proceduru uvrste u dnevni red i zbog raspuštanja parlamenta 2003. i 2006. godine. Srbija ostaje "crna ovca" u evropskoj porodici naroda kao jedina postkomunistička zemlja koja nije sprovela proces denacionalizacije.

Površno posmatrano, denacionalizacija predstavlja pokušaj da se ispravi nepravda naneta određenom broju građana koji su u cilju legitimacije revolucionarnih mera proglašeni "narodnim neprijateljima" i saradnicima okupacionih vlasti. U nameri da se ospori društveni značaj denacionalizacije i opravda njeno odlaganje, u javnom diskursu su navođeni argumenti da se radi o interesima marginalnog broja građana, zamršenoj operaciji i navodnim visokim javnim troškovima. Slučajno ili ne, izostavljena je moralna dilema da li je opravdano uživati imovinu stečenu tuđim radom.

Pažljiva analiza ukazuje da je denacionalizacija zapravo pokazatelj napretka na putu (ponovnog) prihvatanja modernih vrednosti. Povraćaj oduzete imovine ukida višedecenijsku ideološki motivisanu praksu vlasti da ograničava pravo na imovinu – pravo svakog fizičkog i pravnog lica da mirno uživa u svojoj pokretnoj i nepokretnoj imovini. Pravo na imovinu temeljno je ljudsko pravo i zbog egzistencijalnog značaja jednako je pravu na život, lični integritet i slobodu, pa se stoga ne može primenjivati selektivno. Sprovođenje denacionalizacije bio bi pouzdan dokaz da su u Srbiji konačno uspostavljene pravna sigurnost i vladavina zakona, kao i povoljan ambijent za rast stranih ulaganja, neophodnih za podsticanje privrednog razvoja i podizanje životnog standarda. Denacionalizacija bi blagotvorno uticala i na razvoj demokratske političke kulture, jer bez privatne imovine nema ni građanina kao samostalnog i odgovornog učesnika u javnim poslovima – što je činjenica na koju su davno ukazali antički filozofi proučavajući poredak i život tadašnjih političkih zajednica. Sužavanje mogućnosti za pojavu korupcije u javnom sektoru jednako je važna posledica denacionalizacije, premda se o njoj retko govori. Nesmetano raspolaganje podržavljenom imovinom predratne građanske klase donelo je privilegiju revolucionarnoj eliti da uživa u svojini prvobitno oduzetoj za dobrobit svih. Zloupotreba širokih diskrecionih prava radi sticanja lične koristi i dalje je moguća u raspolaganju podržavljenim građevinskim i poljoprivrednim zemljištem, stambenim objektima i poslovnim prostorom u vlasništvu Republike, pokrajina i lokalne samouprave. Za političku elitu priča o denacionalizaciji je priča o sticanju i održanju javne moći nezakonitim obezbeđenjem kontrole nad izvorima ekonomske moći. "Unuci" revolucije teško se odriču revolucionarnih tekovina i navika. Zbog toga za građane denacionalizacija mora da bude putokaz ka prevrednovanju nasleđenih vrednosti, odnosno mentalnom "skoku" iz košmarnog sveta voluntarističke pravde u zajednicu uređenu zakonima i prožetu moralom.