Bankditi i berzaranti

Bankar u svakom trenutku mora da postupa tako da opravda poverenje svojih klijenata, rekao je usred velike finansijske krize tridesetih godina prošlog veka čuveni bankar Džon Pirpont (Džej Pi) Morgan mlađi, čije ime i ime njegovog oca i dalje nosi jedna od najmoćnijih investicionih banaka na svetu – „Džej Pi Morgan Čejs”. Premda moralna uzvišenost ovog čuvenog bankara može da bude diskutabilna imajući u vidu koliko je profitirao na Prvom svetskom ratu, aktuelni događaji u svetskom finansijskom sektoru potvrđuju da su bankari i investitori zaboravili na ovaj svojevrsni postulat bankarstva koji im je ostavio Džej Pi Morgan mlađi.

Afera oko bankarske korporacije „Barkliza”, koja danima drma Veliku Britaniju, po ko zna koji put od izbijanja krize 2008. godine dokazuje da je pod hitno neophodno ograničiti neka pravila liberalnog kapitalizma, a naročito uvesti stroža pravila na finansijskim tržištima. Nije dovoljno to što su američke i britanske agencije za nadgledanje finansijskih usluga kaznili „Barkliz” da moraju da plate 453 miliona dolara, jer je između 2005. i 2009. prosleđivao lažne podatke, korišćene u određivanju libora (londonska međubankarska kamatna stopa).

Libor, kao i njegov pandan u evrozoni – euribor, ključni su u tome da se na svetskom tržištu novca odredi cena po kojoj se zadužuju banke, preduzeća i pojedinci, odnosno direktno utiče na to koliko će svakome biti mesečna rata za kredit kojim je kupio stan ili automobil. Direktori „Barkliza” se sumnjiče da su lažirali podatke, prikazujući da banke navodno po niskim kamatnim stopama uzimaju novac, čime su praktično pokazivali da je britansko finansijsko tržište u mnogo boljem stanju nego što je zaista bilo na vrhuncu finansijske krize.

Bilo da su to radili pod uticajem „ohrabrivanja” političara ili ne, ova afera je samo još više rasplamsala gnev javnosti, koja bankarsku industriju sve češće sagledava kao banditsku družinu, čiji šefovi u vremenima kada svi „stežu kaiš” ne žele se odreknu milionskih bonusa. Ovi svojevrsni „bankditi” vešto plivaju u moru kredita, hipoteka, investicija, kamatnih stopa i takozvanih berzanskih derivata, a više od 99 odsto ljudi prosto bivaju potopljeni dugovima – stvarnim ali i naduvanim.

Da je u sferi investicionog bankarstva i berzanskog poslovanja pod hitno potrebno uvođenje strožih pravila, najbolje svedoči primer kako hedž fondovi zarađuju ali i doprinose finansijskom posrtanju Evrope. Hedž fondovi, čiji je rad znatno manje ograničen pravilima nego što je slučaj sa uobičajenim investicionim fondovima, ulaze u svojevrsnu novčanu igru u kojoj se praktično klade da, na primer, Grčka neće moći da isplaćuje svoje dugove. U toj igri joj pomažu velike međunarodne banke, koje prodaju svojevrsne polise osiguranja od kreditnog rizika za grčke dugove.

Što više novca su hedž fondovi spremni da daju bankama za ovo osiguranje, to više raste pritisak na Grčku. Što više hedž fondovi upumpaju novca u ovo „osiguranje”, to na tržištu jača atmosfera da Grčka neće moći da plati svoje dugove a samim tim raste i kamatna stopa na njene državne obveznice a Grčka ulazi u začarani krug finansijske smrti.

Ako Grčka isplati svoje dugove, banka zadržava novac dat na polisu osiguranja, a menadžeri hedž fondova ostaju kratkih rukava pravdajući svojim investitorima da su i onako dali novac u veoma rizične investicije. Međutim, ukoliko Grčka bankrotira, hedž fondovi dobijaju vrtoglavo visok iznos „osiguranja” od kreditnog rizika za grčke dugove, iako najčešće nikad nisu ni posedovali grčke obveznice. To praktično znači da su dobili opkladu a ne nekakvo osiguranje za pričinjenu štetu. Banka, pak, podnosi velike gubitke, ali samo u slučaju ako je mala, jer velike banke uvek imaju dovoljno novca da negde drugde ulože tako da dobiju i slučaju bankrota Grčke.

Svakome ko nije upoznat u berzansko i vanberzansko špekulisanje ova vrsta igrarije deluje kao prevara, a berzanski špekulanti iz hedž fondova s pravom bi mogli da se nazovi „berzaranti”. Problem je što ovi „berzaranti” zapravo rade nešto što je legalno i imaju dobre razloge za to. Najbolji primer je Kajl Bas iz Teksasa koji je milione uložio na neuspeh Grčke. Na svakih milion dolara grčkog duga koji je „osigurao”, Bas godišnje plaća 1.100 dolara, ali ukoliko Atina ne bude mogla da plaća svoje dugove, on će na svakih milion dolara osiguranog duga dobiti i do vrtoglavih 700.000 dolara.

Dok novim zakonima političari ne promene pravila, „banksteri” i „berzaranti” imaju milione razloga da ubrzaju tok krize, kladeći se da će bankrotirati Grčka, Španija, Italija, ili da će se raspasti evrozona. Možda su oni zapravo i poslušali bankarski postulat Džej Pi Morgana mlađeg. Samo što ne opravdavaju poverenje „malih” klijenata, već samo onih najbogatijih.