Kenija na Kopaoniku

Olivera Jevtić, najbolja atletičarka Srbije u poslednjih petnaestak godina priprema se za četvrto učešće na olimpijskim igrama. Do skoro trčala je svojim Zlatiborom, a kad je tamo postalo pretoplo, otišla je na, opet svoj, Kopaonik na kojem temperature nisu tako visoke...

Kad se ne može u Keniju na visoravan Rift vali, na kojoj se rađaju i zahvaljujući velikoj nadmorskoj visini i blagoj klimi stasavaju svi kenijski trkački šampioni, dobri su i Zlatibor i Kopaonik, a Olivera Jevtić je u srcu Srbije sebi stvorila „Keniju”.

– Moj trening partner je sjajan momak i trkač. Zove se Stenli Kipruto. Upoznala sam ga još 2005. kada sam prvi put bila u Keniji i kada je bio dečko koji obećava. Još tada je trčao 10.000 metara za 29, a 5.000 metara za 14 minuta. Nažalost tri godine kasnije doživeo je nesreću i izgubio deo šake i to mu je zaustavilo karijeru. Našao se van fokusa kenijskih trenera, ali nastavio je da trči i sada se bavi sparingovanjem, pre svega maratoncima – kaže Olivera Jevtić i dodaje da je Stenli zet i sparing partner Martina Lela koji je prošle godine bio na Londonskom maratonu drugi sa 2:05:45...

Kipruto drugi put u ulozi spasioca

Ali to nije jedini razlog što je naša rekorderka u Srbiju pozvala baš Kipruta:

– On mi je 2008. kada su izbili krvavi neredi u Keniji verovatno spasao život. Upozorio je na vreme mene i trenera Slavka Kuzmanovića da promenimo hotel i odemo u bezbedniji deo grada, odakle smo nepovređeni uspeli da se evakuišemo za Srbiju.

Sada Stenli Kipruto daje sve od sebe da se Olivera Jevtić posle dugotrajne pauze zbog povrede vrati u trkački život i maratonsku trku u Londonu dočeka u najboljoj mogućoj formi.

– Ne volim da se jadam i žalim ali predugo sam trpela bol i trenirala. Predugo sam se i lečila bez izlečenja, a kad sam se konačno izlečila i bila uveliko u treningu za olimpijsku sezonu doživela sam novi peh. Zimus u Keniji na pripremama sve mi je išlo samo kako se poželeti može, pa smo zbog velike hladnoće u Srbiji produžili smo boravak u Keniji za sedam dna i baš poslednjeg dana, na poslednjem treningu stala sam na neki kamen. On mi se pomerio pod nogom, noga se iskrenula i osetila sam kao da je nešto puklo.Mislila sam da je istegnuće, ali bolelo me je i kad sam mirovala. Na trčanje nisam smela ni da pomislim – otkriva Olivera Jevtić.

Ukratko, pre mesec i po dana terapija je zacelila rupturu mišića, jer ipak nije bilo istegnuće, i naša maratonka se bacila na trening. Naravno uz pomoć Stenlija Kipruta:

– Zasad sve ide kako se samo može poželeti i, daj bože, da se tako nastavi. Hendikep je što nisam imala ni jednu kraću trku, ali nisam mogla da učestvujem ni na domaćim takmičenjima ni na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju. morala sam zbog povrede da odustanem od prvobitnog plana da na Evropskom prvenstvu trčim na 10.000 metara, a da je sve bilo u redu mogla sam da se dobro plasiram. Novu šampionku Portugalsku Dulse Feliks sam redovno pobeđivala, jednom u Madeiri, kad mi se prtljag zagubio, čak i u običnim patikama, a ona je samo na jednom krosu bila ispred mene.

U Sidneju postavila rekorde i zagonetku

Helsinki je, međutim, bespovratno prošao. Pred Oliverom Jevtić su Olimpijske igre i treći olimpijski maraton. Na debiju u Sidneju 2000. tek što je napunila 21. godinu trčala je na 5.000 i 10.000 metara. Duža distanca bila joj je u prvom planu, a kraća je planirana za zagrevanje. U kvalifikacijama na 5.000 metara izborila je mesto u finalu s državnim rekordom 15:11, 25. U finalu pola staze vodila je ispred Sonje O'Saliven, Gabrijele Sabo, Vivijan Čerijot, Verkeneš Kidane, Gete Vami... i, po ranijem dogovoru sa trenerom Kuzmanovićem, potpuno sveža samo skrenula sa staze i otrčala u tunel čuvajući se za finale na 10.000 metara. U njemu bila je 11. od 20 učesnica – ispred Berane Adere, Sali Barsosio, Jelene Prokopčuke, opet sa državnim rekordom – 31:29,65.

Oba ta rekorda i dalje važe, a ona i svi ljubitelji atletike ostali su uskraćeni za odgovor šta bi bilo da nije odustala u finalu na 5.000 metara...

U Atini 2004. debitovala je klasičnoj maratonskoj stazi i u danu u kojem su zbog nehumanih uslova za trčanje odustajale najveće maratonke, uključujući i svetsku rekorderku Polu Redklif, osvojila šesto mesto sa 2:31,15.

U Pekingu 2008. doživela je ono s čim se Redklifova suočila u Atini, a u London putuje „vezanih očiju” jer u ovom trenutku još nije sigurna koliko će moći brzo da trči. Ipak...

– Cilj mi je rezultat bolji od 2:32 časa a on bi mogao da mi donese visok plasman, nadam se i među deset najboljih. U sebi stalno ponavljam da sam i 2005. imala dugu pauzu zbog povrede, a onda sam 2006. došla u Getebrog i osvojila srebro na Evropskom prvenstvu. Više sam tračala na svežinu nego na „kilometražu”. U takvoj sam situaciji i sada. Samo kad bi temperatura na Zlatiboru malo pala, pa da se vratim sa Kopaonika. Ovde mi je lepo, svi su veoma ljubazni i mnogo čine za mene, ali staze za trčanje su jako teške, a u London ne smem da odem umorna i pretrenirana – završila je raport sa priprema za Olimpijske igre Olivera Jevtić.

Ž. B.