Evropsko zlato za 23 sekunde

Malo je stvari koje čovek može da uradi za 23 sekunde, pogotovo onih koje se pamte, pa je utoliko veći podvig Uroša Čulića sa Dorćola, koji je nedavno, u finalu Evropskog prvenstva u Briselu, tako brzo savladao Francuza Karima Mozbaha. Pošto je reč o greplingu, borilačkoj veštini o kojoj se malo zna kod nas, njegov uspeh je prošao nezapaženo, ali daleko od toga da nije vredan pažnje.

– Grepling je najsličniji rvanju i džudou, s tim da se borba znatno više vodi u parteru. Cilj je da se protivniku napravi poluga na ruci ili nozi ili da se savlada gušenjem – govori Uroš Čulić (24 godine, 194 cm, 99 kg), student treće godine menadžmenta u sportu. – Kao dečak sam trenirao rvanje i vaterpolo, a greplingom i brazilskom džiudžicom bavim se pet i po godina. Krajem juna u Belgiji ostvario sam svoj najveći uspeh.

Sa dve medalje, zlatnom i srebrnom, bio je drugi najuspešniji takmičar na šampionatu, iza najboljeg švedskog reprezentativca. Evropski je šampion je u „giju” (sa kimonom) a viceprvak u „no-giju” (bez kimona).

– Prvog dana, u „no gi” greplingu, izgubio sam u finalu od Šveđanina koji mi je uradio polugu na nozi. Bio sam razočaran i malo ljut na sebe zbog toga. Drugog dana je proradio inat, pa sam četvrtfinale rešio za minut i po gušenjem, polufinale za tri minuta trijanglom, a finale za 23 sekunde polugom na ruci. Pobeda protiv Francuza Mozbaha u finalu je i moja najbrža pobeda u karijeri – kaže Čulić koji se bori u kategoriji do 100 kg.

Za one koji ne prate pomno borilačke sportove, grepling i brazilski džiudžicu su nepoznati, baš kao i neki termini u ovim disciplinama, poput trijangla (zahvat skupljenim nogama, kada se napadač na podu sklupča oko protivnika i nogom vrši pritisak na vrat). A šta su to grepling i brazilski džiudžicu, objašnjava Uroš Čulić:

– To je u suštini isti sport. Stilovi se neznatno razlikuju, a različito je to što se u greplingu takmiče predstavnici reprezentacija a u brazilskom džiudžicuu klubova. Kada je Svetska organizacija brazilskog džiudžicua – IBJJF – počela da organizuje takmičenja, onda je i Svetska rvačka federacija – FILA – krenula sa greplingom. Tako sam se, recimo, početkom godine, u Lisabonu, takmičio na Evropskom šampionatu u brazilskom džiudžicuu, sa klubom Žerjal sa Vračara.

Dok se u raznim sportovima vrte milioni pa i milijarde, Čulić je svestan da od greplinga ne može da se živi i zato mu je fakultet vrlo važan:

– Nisam birao sport po tome koliko se para u njemu vrti, već po tome koliko uživam u njemu. Sportski cilj mi je da steknem crni pojas što u ovom sportu, za razliku od nekih drugih borilačkih, nije ni malo lako. Za to je, uprkos velikom trudu, potrebno da prođe po nekad deset pa i više godina. Trenutno imam ljubičasti pojas a nadam se da ću uskoro stići do braon.

Uglavnom trenira sedam puta nedeljno, a poslednjih pet nedelja uoči velikog takmičenja – dva puta dnevno. Naglašava da mu je nedelja uvek slobodan dan. Na kraju, želeo je da „podeli” svoje medalje sa onima koji su to, kako kaže, zaslužili:

– Zahvalan sam klupskim trenerima Jovanu Žerjalu i Slobodanu Davitkovu, mom drugu, sparing partneru, treneru i selektoru Aleksandru Rajačiću, kao i rvačkom klubu Železničar i treneru Ljubiši Stankoviću.