(Ne)sporni simboli Vojvodine

Novi Sad – Jesu li u grb Vojvodine ugrađeni austrougarski simboli, čime je zanemareno heraldičko nasleđe srpskog naroda, kao autohtonog na ovom području? Zašto zastava Vojvodine, umesto istorijskih, nosi netradicionalne geometrijske simbole i da li su je „crtali“ neki od aktuelnih domaćih političara? Hoće li ovi, kako se naglašava, „šarlatanski propusti“ biti ispravljeni, pitanja su koja se ponovo nameću u javnosti.

Povod za raspravu je nedavna odluka Ustavnog suda Srbije da odbaci inicijativu Vladimira Kerlete iz Zrenjanina za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odluka pokrajinskog parlamenta iz 2002. i 2004. godine, kojima su definisani grb i zastava naše severne pokrajine. Iako mu je trebalo punih osam godine, sud na kraju nije imao težak zadatak jer se inicijativa građanina Kerlete odnosila na Ustav iz 1990. godine.

– Novim Ustavom je predviđeno postojanje vojvođanskih znamenja, ali je problem što ona to nisu. Suštinski, to su znamenja „evropske regije“ instalirane u Vojvodini, i znamenja jedne stranke. Nije im prethodila javna rasprava, već se rasprava, naprotiv, vodila post hok. Jedan od naših najvećih heraldičara Mirko Stojnić probleme u vezi sa znamenjima je ocenio kao krajnje šarlatanstvo, diletantizam i nesavestan pristup zadatku. Potpuno se slažem se s njim – kaže Dušan Kovačev, izvršni urednik sajta Fonda „Slobodan Jovanović“.

Zastava Vojvodine

Kovačev ističe da su sporna znamenja predstavljena u Muzeju grada Novog Sada bez blazona (opisa). Međutim, muzej nikada nije otkrio ko je tvorac znamenja, niti se i jedna ustanova kulture koja nesporno predstavlja AP Vojvodinu o njima javno izjasnila.

– Da li bi danas objasnili zašto su ćutali čitavu deceniju? Muzej Novog Sada reprezentuje kulturu grada, a ne Vojvodine. Jasno je da niko nije smeo da javno prizna autorstvo spornih znamenja „evropske regije“ – kategoričan je naš sagovornik.

On objašnjava da se na istorijskom grbu i zastavi Vojvodine nalaze znamenja srpskog naroda koji je još krajem 18. stekao pravo na autonomiju. Štit sa četiri ocila je, kao nacionalni simbol Srba, asimilacijom unet na poprsje grba Habzburga. Tako je nastao veliki grb Vojvodine.

Zastava srpske Vojvodine sadrži taj grb na srpskoj nacionalnoj trobojci čija polja su u pravilnoj proporciji, na kojoj je izvezeno: „S verom u Boga – za cara i otečestvo“. Zastava srpskog vojvode s gornjim i donjim rubom, na kome su trougaoni motivi, u crno-žutoj je boji, u skladu s bojama zastave Habzburga. Na njoj je istaknut veliki grb Vojvodine.

– Istorijska heraldika Vojvodine nedvosmisleno izražava odanost centralnoj vlasti i nacionalnu autonomiju srpskog naroda zasnovanu na pravu. Simboli „evropske regije“ protivreče osnovnoj ideji tvoraca simbola Vojvodine. Idejno rešenje sadašnjeg simbola „evropske regije“ je razvijeno iz ekonomsko-zabavnog štiva nemačke firme za prodaju kolonijalne robe „Kava Hag“, izdate u doba uspona nacizma – naglašava Dušan Kovačev.

Sporna znamenja, prema njegovim rečima, ne sadrže obeležja Srbije, sem izvitoperenja srpske trobojke u korist boje zastave Evropske unije. Na zastavi Vojvodine su i simboli (zvezde) koji su geometrijski identični sa simbolima Lige socijaldemokrata Vojvodine samo se razlikuju po boji.

Današnji grb Vojvodine, koji je izglasan na inicijativu predsednika LSV-a Nenada Čanka, sastoji se iz tri polja, dva uspravna i jednim položenim, u kojima su smešteni grbovi Bačke, Banata i Srema U levom polju je grb Bačke – Sveti apostol Pavle koji drži u desnoj ruci mač, a u levoj knjigu. U desnom polju je grb Banata na kojem je zlatni lav sa sabljom u desnoj šapi, a u položenom polju je grb Srema – tri trake koje predstavljaju reke: Bosut, Savu i Dunav, uz jelena i čempres.

Profesor univerziteta dr Ranko Končar ističe da je neophodno sagledati ne samo istorijski kontekst u kojem su nastajali grb i zastava, već i sama ideja Vojvodine. Ova vrsta simbola ima uporište u Revoluciji 1848. godine, i u srpskom nacionalnom pokretu u to vreme, kada je prvi put stvorena teritorija sa ovim imenom i sa ambicijama da bude politička. (Srpska Vojvodina je proglašena na Majskoj skupštini 1848. godine i postojala je do 1849. godine, kada je transformisana u novu krunovinu Austrijskog carstva nazvanu Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat.)

– Tu simboliku, a naročito ideju autonomije, mađarske vlasti će radikalno potiskivati od takozvane Austrougarske nagodbe šezdesetih godina 19. veka, kao što će potiskivati i sve ono što je srpsko. Ta autonomija je imala više ustavnih nacrta, kojima je iskazivala svoj politički i nacionalni identitet. Kuriozitet je i da su 1848–1849. godine Vojvođani imali svoj pasoš, što je takođe neki deo autonomnog statusa – kaže istoričar Končar.

Na zastavi zemunske garde iz toga vremena stoji grb Vojvodine, koji je vezan za Srbiju, s krstom na sredini i četiri ocila. Sastavljen je od grbova Bačke, Banata, Baranje i Srema, delova koji su ušli u Vojvodstvo srpsko i koji su se smatrali teritorijom Vojvodine. Isti pojam i okvir će se pojaviti i 1918. godine kada se oni prisajedinjuju Srbiji, ali se ne kaže Vojvodina, već Banat, Bačka i Baranja. Vojvodina se izostavlja da bi se izbegli problemi razgraničenja s Mađarima i Rumunima, a Srem da se ne bi dovodilo u pitanje formiranje buduće jugoslovenske države.

– Između dva rata, zvanično se potiskuje pojam Vojvodine, koje nema u Vidovdanskom ustavu, a samim tim i njenih simbola. Međutim, političke stranke, onaj deo liberalno-političkog građanstva koji baštini tu istorijsku dimenziju, ideju Vojvodine stavlja u svoj politički program. Komunisti, takođe, nisu imali senzibilitet za tu vrstu simbolike, ali su je kompenzirali snaženjem političkih osnova autonomije. Posle „jogurt revolucije“, pitanje grba i zastave ponovo se pokreće – objašnjava Končar.

Kao istoričar, koji se ovim pitanjima dugo profesionalno bavi, on tvrdi da nikada ideja i simbolika Vojvodine nisu išle za tim da ona bude zasebna država.

– Naglasak je na istorijskom, a ne na državnom identitetu. To je praksa i u svetu: svaka država u SAD ima svoj grb, samo se kod nas to uključuje u strastvene političke borbe. Da je naša zemlja od 1918. godine bila demokratski uređena, na modernim ustavnim principima, možda bi se to istorijski i izgubilo. Ali, kada postojinamera da se to potiskuje, a to jeste bio jedan brutalan odnos, i u kraljevini, i u kasnijim vremenima, 1988–1989. godine, onda se obnavlja potreba za čuvanjem tog istorijskog identiteta – rekao je za naš list prof. dr Ranko Korać.