Okean pod zemljom
Испоставља се да је понирањем тихоокеанског подморја испод источне Азије вода из дубљих временом истиснута у плиће стене. На левом цртежу приказан је одсечак планете с неправилностима у Земљином омотачу (црвенкасте шаре). На десном цртежу се то боље уочава, јер је највећа црвенкаста мрља, управо, испод источне Азије. Континенти и тектонске плоче исцртани су зеленом линијом (Фото Универзитет Вашингтон)
Okean veliki kao Arktički, i to u Zemljinoj nutrini! Priznajte da to niste očekivali?
Majkl Visešen sa Univerziteta Vašington (SAD), profesor planetarnih nauka, otkrio ga je sa saradnicima izučavajući seizmičke talase u Zemljinom omotaču ili plaštu (sloj ispod kore). Prvi dokaz da voda postoji u unutrašnjosti naše planete. Proučeno je 80.000 izdvojenih valova iz više od 600.000 trusnih otisaka (seizmogrami) da bi se uočio vodeni okean duboko ispod istočne Azije.
Uobičajeni postupak seizmologa podrazumeva slikanje podzemlja i merenje brzine prostiranja talasa izazvanih potresom. Tako nastaje svojevrsni računarski prikaz Zemljine kore i omotača. Ukoliko bi se oslonili samo na podzemna podrhtavanja, istraživači ne bi razlučili razliku između temperature i promene u sastavu.
Istraživanje je predočeno u monografiji koju će objaviti Američko geofizičko udruženje.
Dotični naučnik koristi, međutim, sve omiljeniji način kojim se raščlanjuju talasi duboko zapreteni. Da to osvetlimo primerom iz svakodnevnog života. Ukoliko čekićem snažno udarate po stolu, odjek će se razliti iz izvora do same ivice, donekle razvodnjeni ukupnom masom nameštaja.
Slično tome seizmolozi saznaju koliko je pojedino područje ispod zemlje čvrsto, što je povezano s toplotom i vodom. Posmatrajući zemljotresne talase, u stanju su da raspoznaju da li su odstupanja uzrokovana temperaturom i vodom.
Šta je uradio Majkl Visešen?
Proučio je tušta i tma obrazaca podzemlja na kojima je okeansko dno duboko potonulo. Pod Azijom se Tihookeansko podmorje naslagalo u planetnom omotaču, i ovde su iskrsla neobilna razvodnjena područja, u kojima je voda malčice usporila tok trusnih talasa. Sve je ukazivalo na izobilnu tečnost.
Prethodna izračunavanja ukazivala su da okeanska ploča, zarivena u Zemljinu utrobu od 1.200 do 1.400 kilometara ispod površine, može da istisne vodu u stene iznad. Ali to još niko nije zapazio. Upravo se pojavilo takvo razvodnjenje s hladnom vodom u stenama koja je bivala toplija kako se silazilo u dubinu. U gornjim slojevima imalo je više.
Imajući u vidu da stenje zadrži jedva 0,1 odsto vode, preračunato je da podzemno skladište ima, najmanje, vode koliko u Arktičkom okeanu.
Minulih godina seizmolozi su bili prilično uzbuđeni na takvu pomisao, potvrđenu mnoštvom digitalnih snimaka, nastalih zahvaljujući hiljadama linija programskog koda koji je ispisao Majkl Visešen sa saradnicima.
Još u osnovnoj školi se saznaje da je oko 70 odsto Zemljine površine prekriveno vodom, s veoma važnom geološkom ulogom maziva koje omogućuje podzemno strujanje i klizanje tektonskih ploča, čijim sudarima se obrazuju planine. Na zadivljujući način ona podmazuje mehanizam omotača koji olakšava pomeranje ploča i putovanje kontinenata.
Pogledajte sestrinsku planetu Veneru: veoma topla i suva u svojoj nutrini, ona nema tektonske ploče. Sva voda je, verovatno, davno isparila, a bez tekućine nema proklizavanja kore. Ispada da je podzemlje (podvenerje) odvajkada zaključano ili, bolje reći, zauvek stišano.