Moj ujak Petar Lubarda

Pejzaž Crnogorskog primorja rađen majstorskom rukom Petra Lubarde, okačen iznad kreveta u dečjoj sobi izraelskog gradića između Haife i Tel Aviva, stalno je u mislima Đine Lazar, sestričine jednog od najvećih srpskih slikara 20. veka, čija stogodišnjica rođenja pada ovog leta, tačno 27. jula. Tim povodom ona je stigla ovih dana u Beograd da bi, uz pomoć prijatelja i poštovaoca slikarevog dela, osnivača Fonda "Petar Lubarda", dostojno obeležili jubilej i odgovorili na pitanje – šta je sa više od stotinu slika ovog uglednog srpskog stvaraoca?
Nebriga i neka vrsta porodičnih razmirica pala teže i njoj i njenoj 86-godišnjoj majci Veri, koja se apelima i pismima iz Izraela obraćala različitim institucijama u Srbiji ne bi li se spasila umetnička zaostavština Petra Lubarde.

– Nemam nikakve namere da trgujem tim njegovim slikama, one pripadaju ovde jer su ovde i nastale. Sramota je da to u državi nikoga ne zanima, kaže, uz napomenu da su ona i njen rođak Đura Lubarda, slikar iz Hamiltona u Kanadi, zajedno sa njenom ostarelom majkom, spremni da učine sve kako bi lik i delo velikog srpskog slikara i člana SANU dostojno prezentirali onima koji dolaze.

Briga o zaostavštini Petra Lubarde je institucionalizovana, ali, osim u spisima advokata, niko ne zna sudbinu 116 umetničkih slika i crteža koji su bili izloženi kada je otvorena galerija i atelje u Iličićevoj ulici broj 1, koju je Lubarda koristio do smrti, a vlasništvo je države. Danas, prema svedočenju komšija, tom kućom gospodare pacovi. Naša sagovornica objašnjava da udovica pokojnog slikara, a od njegove smrti prošle su već 33 godine, veći deo tog vremena ni sa kim nije kontaktirala. Odbijala je najbliže, rodbinu, nije nalazila zajednički jezik sa gradskim ocima, a u javnosti se govoreno kako su neke od Lubardinih slika isecane i tako prebacivane preko granice...

– Kao gimnazijalka od 16 godina prvi put sam sa ujakom Pešom, kako sam ga zvala, razgovarala o problemima svoje generacije, zapanjena s kakvim razumevanjem je vodio dijalog sa mnom, o momcima, rokenrolu, pogledima na svet. Radio je dugo noću, malo je spavao. Ručali smo za jednim velikim stolom, a onda bi on kada bi se sto raspremio kretao da slika. Prvo bi se dugo zagledao u svoje platno, ne osvrćući se na svet oko sebe. Uvek je pored njega stajala otvorena velika knjiga, što me je posebno impresioniralo. Reč je bila o Istočnjačkoj filozofiji. Čitao je ovu gromadu među koricama uvek kada nije slikao – priseća se detalja, a posebno slike sa posvetom "maloj Đini" kada se rodila, koju i danas čuva. Predele i pejzaže koju je ujak Peša poklanjao svojima u Izraelu oživeli su tokom nekoliko poseta Đine, njene ćerke i supruga Rijeci Crnojevića, Belevedereu...

Đinina majka čuva pisma i isečke iz novina kao relikvije koje će jednog dana nekome sigurno koristiti kako bi se život i delo Petra Lubarde osvetlili sa što više strana.

– Bio je svestan svoje slave i veličine još za života, znao je šta ostavlja iza sebe, važno nam je zato da se ne zaboravi – veli gospođa Lazar, koja kao dizajner enterijera sa dugogodišnjim stažom i aktivnim biroom u Izraelu već skoro četvrt veka nudi da besplatno i sa posebnom ljubavlju uredi kuću u kojoj je njen ujak živeo do smrti, a koja bi prirodno bila najpogodnija za buduću galeriju. Kao umetnik i humanista, svoje slike poklonio je Kragujevcu u spomen na veliku tragediju tamošnjih đaka tokom rata, Skoplju u spomen na zemljotres 1963. godine, njegove vredne slike su ko zna gde sve i bilo bi lepo da postoji jedno mesto na kome bi se one sakupile.

– Da nismo sve to pokrenuli delo i umetnička ostavština jednog od najvećih srpskih slikara prošlog veka potpuno bi pali u zaborav – primećuje Đina.

Iz Rume, gde je porodica Lubarda provela izvesno vreme pre rata, kada je u kući Đinine bake nastala i čuvena slika "Zaklano jagnje", stigao je poziv da se galerija Petra Lubarde otvori u ovoj varoši, ako već Beograd nije raspoložen da to učini.