Saveti i samovolja

Ne bi trebalo imati iluzije da je srpsku vladu moguće savetovati. Uprkos činjenici da ne nedostaju ni saveti niti savetnici koji su na budžetu. Tako da o potrebi da se traže saveti od stručnjaka, domaćih ili stranih, ima smisla raspravljati samo načelno. Srpska se vlada neće odreći diskrecionizma, jer je to praktično, za razumevanje vlasti u Srbiji, sinonimno sa „imanjem vlasti”.

Načelno, društvene nauke – ne naprosto zdrav razum ili ono što zna svaka domaćica ili domaćin – nisu beskorisne kada je potrebno dati odgovor na političko pitanje kako ostvariti jedan ili drugi cilj kojem se teži. Štaviše, kada se razume da stručnost nije besmislena ni u političkim stvarima, otvara se prostor za osnivanje meritokratskih ustanova kojima se garantuje instrumentalna samostalnost. Najznačajniji primer jeste centralna banka, čija samostalnost se zasniva na razumevanju da je potrebno depolitizovati način na koji se obezbeđuje niska inflacija, što je cilj koji se utvrđuje zakonom na osnovu političkog dogovora.

Narodna banka Srbije, međutim, nije nikada depolitizovana, što se vidi po tome da nije jasno ni šta se tačno podrazumeva pod niskom inflacijom, a ni kolika je obaveza centralne banke prema tom cilju. Takođe, u operativnom smislu, monetarna politika uglavnom toleriše inflaciju, pre svega vodeći računa o problemima budžeta, a ne određuje referentnu kamatnu stopu s ciljem da se stabilizuju cene, već je više koristi kako bi se prilagodila na promene kursa dinara. Budući da nju savetuje MMF, ne bi se moglo reći da su savetnici bili od velike koristi.

Gora je stvar sa Fiskalnim savetom koji je osnovan kako bi se umirili, posebno strani, poverioci, što jednim delom objašnjava nedostatke u njegovom mandatu, tako kako je zakonom definisan, ali nije ni u jednom času postojala politička spremnost da se njegovi saveti i preporuke uvažavaju. Štaviše, a to je karakteristično za odnos vlasti prema nezavisnim telima, oni se optužuju za politizovanost čak i kada se samo pridržavaju sopstvenog mandata, u ovom slučaju zasnovanom na zakonu. Naravno, najgori primer arogancije vlasti jeste odnos prema Savetu za korupciju, pre svega zato što je zaista bio depolitizovan. Najveći broj ostalih agencija i saveta su uglavnom produžena ruka vlasti.

Ovo je, međutim, veoma ograničen okvir za savetovanje, čak i kada se poštuje. Na početku tranzicije, doduše ne u Srbiji, tražili su se saveti o ciljevima, a ne samo o sredstvima kako da se oni ostvare. Ljudi koji su preuzimali političku odgovornost u mnogim tek demokratizovanim zemljama pozivali su strane i domaće stručnjake da ocene ne samo izvodljivost, već i svrsishodnost reformi za koje su se vlasti spremale. Iskustva sa takvim pristupom nisu rđava, jer posebno strani eksperti nemaju neki poseban interes da se zalažu za jednu nasuprot neke druge strategije. A i, inače, kvalitet rasprave je važniji od postizanja saglasnosti. Ovo nije neuobičajena praksa u mnogim razvijenim zemljama, gde postoje nezavisna tela koja imaju zadatak da ocene, exante i expost, svaki program ili meru vlasti, a svakako igra značajnu ulogu u funkcionisanju Evropske unije.

Drukčije stoji stvar sa stranim stručnjacima koji postaju savetnici vlada ili centralnih banaka. Oni, naravno, rade za sasvim određenog poslodavca i ne cene, već racionalizuju njegove ciljeve. To pogotovo ukoliko su im saveti usklađeni sa sopstvenim interesima, koji znaju da prevazilaze platu koju primaju. Isto se može reći i za savete koje daju međunarodne finansijske ustanove, već pomenuti MMF na primer, mada u njihovom slučaju jasnost interesa i sadržina saveta nisu sporni. Uz to, reč je obično o zajedničkom poslu, gde se teži uzajamno poželjnim ciljevima i koriste zajednička sredstva.

U Srbiji, kao i u nekim drugim zemljama, teži se instrumentalizaciji međunarodnih finansijskih ustanova, a i stranih instituta i stručnjaka tako što se navode njihovi stavovi na način da potvrđuju ili opravdavaju politiku pojedinih ministara ili trenutne vlade u celini. U nekim slučajevima se na njih prebacuje odgovornost, a u drugim se pojedina mišljenja koriste kao potvrda sopstvenih ciljeva ili kao opravdanje za neuspešne mere.

Opet, društvene nauke nisu u takvom stanju da se ništa ne može reći o poželjnosti pojedinih političkih ciljeva. To je posebno tačno u makroekonomiji, nezavisno od toga što je ona trenutno na rđavom glasu. No, da samo to pomenem, ipak se zna da je bolje oslanjati se na pravila, a ne na diskrecionu vlast, na predvidljivu politiku, a ne na samovolju. Pa i kada je reč o pravilima, recimo u fiskalnoj i monetarnoj politici, a pogotovo u trgovačkoj i politici konkurencije, nije tako da ekonomska i političke nauke uopšte nemaju šta da poduče ljude na vlasti. A ono što zagovaraju pretendenti na vlast u Srbiji i stručnjaci i analitičari koji ih podržavaju uglavnom je u neskladu sa tim saznanjima.

Konačno, nije da se ne zna da li je bolje osloniti se na demokratiju ili na autoritet ljudi na vlasti i da li je vladavina prava bolja od samovolje „u našem interesu”, o opravdavanju nasilja i čak njegovoj glorifikaciji i da ne govorimo. Srbiji je taj savet još uvek potreban, što bi trebalo da je osnovna uloga EU. A naravno i one, još uvek male manjine, u nevladinom sektoru i u građanskom društvu koji se za to zalažu, savetujući javnost, a ne vlast.

Tako da zaista ima potrebe za meritokratskim ustanovama i savetima, za naukom, stručnim savetima, nezavisnim ocenama privredne politike i pojedinih mera, a i za uticaj zagovornika demokratije i kritičku ulogu nevladinog sektora i građanskog društva. Da bi se ograničila samovolja.

*Ekonomista