Markes ne može više da piše

Iz poetskog šešira fantastičnog Kolumbijca Gabrijela Garsije Markesa, više neće moći da izleti nijedna golubica. Boluje od demencije, izgubio je ključ za otvaranje vrata utehe i iskupljenja.

Kako pišu kolumbijske i ostale latinoameričke novine Haime Garsija Markes, mlađi brat voljenog Gaba, saopštio je pre neki dan studentima u Kartaheni, da pisac ima problema sa pamćenjem i da je to posledica višegodišnje terapije kojoj je pisac bio izložen kako bi se suzbio rak limfnih žlezda.

„Osećam se kao da ga gubim, ponekad plačem”, rekao je studentima.

Pisac „Sto godina samoće” oboleo je još 1999. od teške bolesti, i bio je podvrgnut hemoterapiji. Ona mu je spasla život, ali mu je uništila mnoge neurone i ubrzala proces demencije. Haime tvrdi da pisac još poseduje svoj čuveni smisao za humor i da je veseo. Piščev brat pokušavao je da se ove okolnosti ne obelodanjuju, kako bi se sačuvala privatnost velikog umetnika. Ali su ga glasine nagnale da izađe u javnost sa istinom. Pričalo se dodaje Haime da „moj brat nije više živ da ne može više ni da govori”.

Telefonom se čuje sa tri godine starijim Gabrijelom svakoga dana. Pisac ga preko sekretarice zove iz Meksika i od njega traži da mu oživi pamćenje. Pričaju o detinjstvu, rodnoj Arakataki, porodici, roditeljima.

Gabrijel Garsija Markes neće moći da napiše nastavak svoje autobiografske trilogije „Živim da bih ispričao priču”. Ali nijedna fikcija u markesovskom stilu nije isključena. U to čudo veruju oni koji danas iščitavaju „Sto godina samoće”, bez obzira na lekarsku dijagnozu autora ovog romana.

Oni znaju da je Aurelijano u Makondu imao „teškoće da se priseti svih stvari do kojih je došao u svojoj laboratoriji i da je počeo da ih beleži kako bi se setio njihovih imena”. Roman je napisan pre 45 godina i prvi put je objavljen u Buenos Ajresu 1967. godine. A mnogi kao osnovni moto ovog hispanoameričkog remek-dela , prevedenog na gotovo sve svetske jezike , razabiru temu ljudskog pamćenja. Ukoliko se sećanje izgubi, poručuje nam Garsija Markes, postoji opasnost da se pomešaju mitovi i stvarnost i da Makondo nestane sa lica zemlje.

Hose Arkadio Buendija konstruisao je zbog toga „mašinu za pamćenje koju je zaželeo da ima kako bi zapamtio neka otkrića”. Od zaborava su morala da se otrgnu saznanja stečena tokom života. U romanu koji je doživeo svetsku slavu Garsija Markes opisuje da je ta mašina neka vrsta „rotirajućeg rečnika” na 14.000 čudotvornih kartica, spasonosni lek za realnost „jednog naroda koji se davio u močvari zaborava”.

U završenim rukopisima pisca koji je, ako je verovati njegovom bratu, izgubio pamćenje, su još dve nepublikovane priče. Porodica ne želi da kaže zašto se one ne objavljuju.

Više nema opasnosti da će Makondo biti zaboravljen bilo gde na svetu. Taj čudesni zeleni kontinent u kome je stvarnost fantastičnija od fikcije, zauvek je urezan u našem sećanju zahvaljujući Garsija Markesovoj mašini „rotirajućeg rečnika”. Zato je teško poverovati da je takav izumitelj postao žrtva onoga demona od koga je strahovao čitavog svog života.