Krajiško duhovno blago

Ovih dana, ojkača je zvanično upisana u prvi Nacionalni registar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Pored ojkače, među dvadeset sedam elemenata duhovne baštine, nalaze i krsna slava, đurđevdanski obred i molitva, vranjansko pevanje, zlatiborsko pevanje „iz vika”, pevanje uz gusle, gajde, pirotsko ćilimarstvo i dugo. Tim povodom, u Etnografskom muzeju u Beogradu osnovan je Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, koji će pored ostalog imati zadatak da štiti i ojkaču.

Odlukom Nacionalne komisije i Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, ojkača je, kao poetsko-muzička, to jest, poetsko-vokalna tvorevina Srba Krajišnika–Dinaraca u Srbiji, ušla u prvi u nas napravljen Nacionalni registar NKN. Ovo je značajno iz više razloga, ponajpre što se time etablira srpska krajiško-dinarska baština kao svojina države Srbije, čime se ona obavezuje da institucionalno neguje i čuva ovo duhovno blago. Time se zaceljuje onaj vekovni bol silnih seoba, migracija, zbegova i kolonizacija, a povodom pohara, izgibija i ratova koji su kao po pravilu zahvatali prekodrinske lepe predele i pomerali stotine hiljada živih srpskih duša na balkanskom prostoru. Ulaskom ojkače u nacionalni registar NKN Srbije, krajiška baština se oslobađa apatridne pozicije „ni na nebu ni na zemlji”.

Zatim, s obzirom na to da je Hrvatska prisvojila ojkanje, posebno važna dimenzija upisa ojkače u Nacionalni registar Srbije, jeste verifikacija ovog fenomena kao srpskog elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa na Balkanu. Poznato je da je hrvatska država proglasila ojkanje kao svoju baštinu, ne pominjući Srbe Krajišnike koji vekovima baštine ovaj prepoznatljivi oblik svoga identiteta na terenu Hrvatske. Kao tobož samo njihovo, Hrvati su nominovali ojkanje za svetsku baštinu na listi Uneska.

Ojkača pripada i srpskom etnosu u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, konkretno – u Bosanskoj Krajini. Nema sumnje da će, posle odluke Srbije da verifikuje ojkaču danas kao deo svog nematerijalnog kulturnog nasleđa, Republika Srpska, odnosno Bosna i Hercegovina, morati što pre da etabliraju ovaj element i kao deo svoje baštine, to jest, da ga institucionalno zaštite i time osnaže ukupnu poziciju srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa na Balkanu. A to znači, uz argumentovan i realan uticaj – konkretan proboj ka listama Uneska.

U radu na knjizi „Ojkača” (pet izdanja), na terenu, fascinirale su me svežina i starina ojkače u isti mah, njena sposobnost da se prilagođava vremenu i regeneriše, uvek zadržavajući miris i boju svoga korena.

Ojkača je vekovna osobenost po kojoj se prepoznaje jedan veliki duhovni talas srpskog naroda. Neprolaznom lepotom ojkačkog zvuka i viteškim nadmetanjem glasova, zameće se lepa kavga ojkačkih grupa u starom kozarskom kolu, na primer. Melodijski raspon ojkače oživljava reči, spira sa njih ustajalu memlu negovora, a ponekad sadrži i neki daleki liturgijski odjek na narodni način.

Ojkači deseterački dvostih je priča za sebe. Dovitljivost, šeretluk i barabluk, a onda istinoljubivost i iskrenost, na krilima karakteroloških crta i mentaliteta, donose istinsku umetničku vrednost koja se neprekidno obnavlja i traje. I kad je najvrletniji, lascivan ili erotski, taj dvostih je dobronameran, on hita da obraduje, da spase od čamotinje duha, da nahrani radošću gladnu dušu. A raspon tema je širok i neuhvatljiv, od lirskog i nežnog preko sirovo životnog do transcendentnog, a sve na duhovit i zdrav način, bez kompleksa i predrasuda. Nikom se tu ne klanja i ne robuje, sve je u prasku slobode i razbijanja puritanskog stida, a u razletu misli i srca, racija i lucidnosti.

Evo jedne ojkače iz Kočićevog vremena: Teško časti kad robuje vlasti,/ tuđoj vlasti u vr’jeme propasti. Aktuelna i svevremena pesma, kao da je nastala u našem istorijskom trenutku. A onda lepeza antologijskih primera ojkače: Rodi, majko, još jednog ko mene/ pa ćeš imat’ dvije uspomene. //Vidiš, dragi, onaj čopor zv’jezda,/ tako sam ti maramu izvezla. //Nema mala livade u gaju/ đe se tvoja leđa ne poznaju. // U mog lole kuća nasred gore,/ pa mu lišće pada na prozore. //Drino vodo, žubora ti tvoga,/ nemoj biti međa roda moga.