Poljoprivreda – zablude i stvarnost

Kad je poljoprivreda Srbije u pitanju, dve stvari su van svake sumnje: 1. poljoprivreda je najsloženija privredna grana sa vrlo razgranatom biljnom i stočarskom proizvodnjom – angažuje oko 800.000 domaćinstava; 2. po svom značaju, poljoprivreda u Srbiji spada u sam vrh privrednih grana.

U isto vreme, upravo u Srbiji se u pogledu poljoprivrede ističu dve čudne karakteristike: 1. o poljoprivredi svi znaju sve, i to ne samo na selu; i što je još gore: oni što manje znaju sve su glasniji i ima ih svuda; 2. ako poljoprivredu zamislimo kao neku kuću – svi grade krov (govore o potencijalima), a niko ne gradi temelj – svi zaboravljaju stvarnost.

Poljoprivreda je prepuna kojekakvih zabluda, koje navode na pogrešne predstave. Navedimo samo neke: 1. Vojvodina može da hrani više desetina miliona ljudi; 2. (nezagađena) poljoprivreda Srbije može Evropu da snabdeva zdravom organskom hranom; 3. ubiraćemo po dve žetve godišnje kada (za koju godinu) budemo navodnjavali milion i više hektara;

A šta je stvarnost?

Vojvodina je uništila stoku, pa je nekadašnje organski bogato zemljište pretvorila u izgladnelo polupustinjsko, koje daje jedva 50 odsto od onoga što se očekuje. Vrlo skupa proizvodnja organske hrane ima (kažu) više registrovanih kontrolora nego pravih proizvođača. Kod navodnjavanja se već 50 godina (od gradnje kanala Dunav–Tisa–Dunav) ponavlja ista priča: mi bismo mogli kad bismo umesto sadašnja dva-tri procenta navodnjavali 20–30 odsto!

Mogućnosti Vojvodine su nekada bile zaista vrlo velike. Oko dva miliona hektara obradivih površina izvanrednog organsko-humusnog zemljišta moglo je da zadovolji potrebe u hrani najmanje dvadesetak miliona ljudi. To je bilo u vreme kada je Vojvodina imala tri-četiri puta više stoke i time pravu ravnotežu za održavanje plodnosti zemljišta. Tada se zemljište lako obrađivalo, ono je bilo ogroman rezervoar hrane i vode za biljke, pa su suše (bilo ih je i tada!) nanosile manje štete.

Proizvodnja organske (zdrave) hrane je izvanredan cilj. Najvažniji uslov je – zdravo organsko-humusno zemljište. Samo tako može ta proizvodnja da bude masovnija i ne tako skupa, kao što je sada. U pogledu kontrole, da se ne zavaravamo: za sada to (nekako) prolazi za domaće potrebe, a kada eventualno krene dalje, biće malo drukčije.

Kod navodnjavanja su zablude još veće. Čak i da za trenutak zaboravimo to da li ima (kvalitetne i jeftine) vode. Problem je u tome što voda nije za „gladno“ zemljište. Takvo zemljište će voda brzo da dokrajči – da iz njega ispere ostatke dragocenog humusa i pretvori ga u besplodnu (polu)pustinju!

U sva tri navedena slučaja (Vojvodina – organska hrana – navodnjavanje) zaključak je isti: poljoprivredno zemljište je narodno bogatstvo i osnova narodne privrede. Ono se mora čuvati na način koji je poznat (i priznat) od najstarijih pojmova njegovog korišćenja! I pri tome ne praviti razliku da li je u Panonskoj niziji ili pripada brdsko-planinskom području!

Na kraju treba otvoreno reći: mi smo (poljo)privredno pali na dno. Naši susedi Makedonija i Mađarska izvoze dva-tri puta više poljoprivrednih proizvoda po glavi stanovnika nego Srbija. Svako nadanje za neku ozbiljniju pomoć sa strane jeste samo zavaravanje. Preostaje nam da trezveno shvatimo teško stanje i da se konačno okrenemo sami sebi. Ako što pre krenemo u dobrom smeru to bi davalo poleta da se izdrži prvih desetak godina, da se poljoprivredi vrati zasluženi ugled i postane ona uzdanica koja je to uvek bila.

Redovni profesor u penziji