Milorad nije neprijatelj

Čačak – Ostareli seljak stupio je u sudnicu bez advokata ili koga svog, spreman da sam, koliko zna i ume, skine čemerni beleg sa imena. Rad bi bio ne da stekne štogod, već jedino da se u rodno selo vrati noseći vest da on, Milorad Mišković, nije narodni neprijatelj, niti je bio.

Veće Okružnog suda u Čačku, sa predsednikom te kuće, Radoslavom Petrovićem na čelu, pregledalo je spise, saslušalo pripovest zemljoradnika i istog dana, prošlog petka, objavilo rešenje. Glasi: "Usvaja se zahtev za rehabilitaciju Milorada Miškovića iz Gornje Gorevnice, rođenog 5. januara 1925. godine, i poništava presuda Vojnog suda iz Zagreba od 31. decembra 1949. godine, kojom je osuđen na četiri godine zatvora zbog neprijateljske propagande."

Čovek se nadao, evo, punih 57 godina, i dočekao da čuje tu reč.

Prethodno je (1941) jedan od starije Miloradove braće poginuo u 23. godini kao četnik, u prvoj borbi s partizanima na Kraljevu, dok je srednji, tri leta kasnije, trebalo da ponese pušku u jedinicama partizanske NOVJ.

– On je bio bolešljiv pa sam se ja, iako mlađi, dobrovoljno javio da ga zamenim u vojsci, i mobilisan sam 23. oktobra 1944. Moja brigada borila se u Istri i Sloveniji, pokazao sam se, i zato su me 12. januara 1945. primili u SKOJ, a 6. februara 1946. u Komunističku partiju Jugoslavije. Komesar brigade predložio je da idem u vojnu školu u Beograd i prihvatio sam, ceneći da je to bolje nego da ostanem na predratnom zanimanju trgovačkog pomoćnika – započeo je Mišković pred većem.

Čekajući poziv aktivirao se u Jugoslovenskoj armiji i postao podoficir, ali nadređeni više nisu pominjali njegovo školovanje.

– Iz Istre smo prešli u Novo Mesto i tu mi je komesar rekao da nisam dobro popunio biografiju, koja je bila na proveri u Čačku. Znali su za brata, poginulog u četnicima, i rođaka u Americi, što nisam prijavio. Ubrzo su mi od kuće pisali da je otac uhapšen jer nije imao dovoljno kukuruza za otkup, iako je još prikupio na pijaci.

Vodnik je doputovao kući i zatekao uplakanu majku.

– Sine, mi nemamo šta da jedemo – rekla mi je na susretu.

Starcu je ovde zadrhtao glas, ali se brzo pribrao:

– Otišao sam u Sreski narodni odbor u Čačak i rekao im: "Isterali smo Nemce, ali sad se vi ponašate kao okupatori".

Vratio se u jedinicu, tada raspoređenu u okolini Ogulina, i tu bio uhapšen 12. novembra 1949. godine. Vojni sud u Zagrebu, poslednjeg dana te godine, oglasio je Miškovića krivim što je u julu rekao da više neće ostati u Armiji pošto su ga "komesari jednom prevarili i naterali", i što je u septembru negodovao kad su u njegovoj kancelariji skidane Staljinove slike i parole. U krivicu mu je ubrojano još:

"Oktobra 31, pred poručnikom Markom Rađenovićem, govorio je da se u slučaju rata ne bi borio protiv Rusa, da je naše rukovodstvo uobraženo i da je zbog toga došlo do sukoba sa SSSR-om, da se u našoj zemlji socijalizam suviše brzo izgrađuje i to na štetu naroda, da se Srbija nikada ne bi oslobodila bez Crvene armije, da narodna vlast u njegovom selu otima ljudima ciglu za zidanje zadružnog doma, te da ’Borba‘ populariše članke iz američke štampe."

Kazna je obuhvatila četiri godine lišenja slobode sa prinudnim radom, gubitak građanskih prava na jednu godinu i trajno skidanje čina starijeg vodnika JA. Presudu je u celosti potvrdio Vrhovni vojni sud, već 9. marta 1950. godine. Brisanje iz Partije podrazumevalo se.

– Kaznu sam izdržavao najpre u Staroj Gradiški a zatim je čitav logor, sa 2.000 zatvorenika, preseljen na ostrvo Sveti Grgur, pored Golog otoka. Odatle su nas preveli u Bileću. Živeli smo kao psi, kuvana repa i 250 grama proje na dan.

Uslovno je pušten i krenuo ka Gorevnici 22. oktobra 1952. godine, kad se, tačno u dan, napunilo osam leta kako je otišao iz zavičaja.

– Bio sam stalno posmatran, agent Udbe naredio mi je da ne mrdam nikuda iz sela. Jednom, 1957. ili 1958. godine, dobio sam paket ruskih časopisa, kao provokaciju. Da to nisam prijavio rekli bi da nastavljam sa propagandom. Preživelo se, nekako. Mišković se nije lako mirio sa neprijateljskim zvanjem, pa je još 1960. godine zatražio rehabilitaciju, prvi put. Tada je Okružni sud u Čačku odbacio njegovu molbu, ali je 47 godina kasnije u istoj kući ipak dočekao pravdu. Sada je, neupitan, rekao pred većem na kraju ispovesti:

– Ja duševno pripadam socijalističkom sistemu. Uvek bih glasao za one koji grade jedan pravedan socijalizam, ali ako se prethodno odreknu Tita. On je bio veliko zlo za srpski narod i ko zna za koga je sve radio. Sa brigadom sam, 1946. godine, bio na čišćenju u njegovom selu, i tamo ga niko nije zapamtio kao malog.