Sela bez beba

Vatin, Češko Selo – Ovde je kraj. Nema dalje, jer evropsko carstvo je tu, na samoj granici. „Doviđenja Srbijo”, piše na bilbordu, nekoliko stotina metara pre graničnog prelaza sa Rumunijom.

„Doviđenja Srbijo”, uzviknula je nedavno Ružica, pošto se spakovala sa trogodišnjim blizancima, a zatim prašnjavim putem nestala ka Vršcu. Sada je na njujorškom Menhetnu, radi u piceriji, sa mužem, Srbinom iz Temišvara, čiji je otac pobegao od Čaušeskua.  

Otišle su tada poslednje bebe rođene u Vatinu, rode su odletele ko zna kad, a autobuska veza sa Vršcem ukinuta je kada je zazvonio poslednji školski čas.

Tridesetak dremljivih seljana sedi ili leškari na klupama ispred seoske prodavnice na julskoj žegi, čekajući da se tačno u podne, kad sunce dostigne zenit, pojavi žuta, poštanska kočija. Poštar će ih pozdraviti još iz kombija, ispiće čašu vode i podeliti im penzije, a zatim nastaviti dalje, ka sličnim selima, sa sličnim pričama.   

Češko selo: Vladislav Tesar u Ulici Vaclava Havela (Foto R. Krstinić)

Priča iz ovog sela u vršačkoj opštini je uznemirujuća. Od ukupnog broja naselja u Srbiji – a ima ih 4.709 (bez Kosova i Metohije) – u 1.458 naselja nije rođeno nijedno dete u 2011. godini, što znači da u 31 odsto od ukupnog broja naseljenih mesta, nije bilo novorođenih, navodi se u podacima vitalne statistike Republičkog zavoda za statistiku.

Ono što treba sve da zabrine je podatak da u 2010. godini, nijedna beba nije rođena u 24 odsto od ukupnog broja naselja.

– Poslednje bebe su rođene 2009. godine, al’ pobegoše i one sa Milicom na Menhetn – kaže šef mesnog saveta Vatina Dragan Jovanov, u dresu centarfora engleske reprezentacije.
Seljani se gorko smeju. Nisu to one šale lokalnih šmekera, koje su rezultat superiornosti običnog i pametnog sveta koji preziru varošane, pa došljaka za nekoliko minuta naprave majmunom. Ne, tuga se vidi u svakom od njih, kada ih opet pitam: Kada su zaigrali na poslednjoj seoskoj svadbi?

Misle se, broje godine, ne sećaju se, u selu sa oko 180 duša.

– Čekaj, zaplakaće u Vatinu beba. Ovde se doselila razvedena žena sa dvoje dece. Sada je u drugom stanju. Otac je iz susednog sela, al neće da je ženi. Nema veze. Beba je beba, termin je krajem novembra – računa prstima Jovanov, kao da je seoska babica.

Vince Antal stiže peške laganim hodom, prati ga njegov sedmogodišnji sin Ištvan na biciklu. Jedan od 13 đaka.

Dolazak poštara ispred STR „Olja” je prvorazredni društveni događaj i otac i sin ne žele da ga propuste.

– Nema svadbe na vidiku – predviđa Vince, kao žalosna sova, jer je siromaštvo pojelo selo u bogatom Banatu.

Devedesetih godina, Vatin je bio zlatna tačka na mapi švercerskog eldorada Jugoslavije koja se raspadala. Stotine besnih „volvoa”, „mercedesa” i „be-em-vea”, sa ugašenim farovima, noću je krstarilo selom, petrolejske mafioze sa heklerima su pristizale iz Beograda, kako bi kršile nepravedne i ničim izazvane sankcije dok su meštani zatvarali kapije.

Seljaci se nisu razumeli u transfer društvenog bogatstva u privatne džepove, koji se prelivalo tu, pred njihovim očima, kao što nisu predvideli šta će se dogoditi sa njihovim životima, pošto je jedan novobogataš kupio PIK „Panoniju”.

Kombinat je nekada hranio selo, meštani su radili, uzgajali stoku i prodavali mleko, otvorile su se tri kafane, tri prodavnice i tri berbernice, ali je to bilo doba „crvene diktature”, kako mi obrazlažu seoski filozofi u hladovini prodavnice.

Ubrzo su, sa novim gazdom, stigla nova pravila menadžmenta. Kombinat je ugašen, sa njim su nestale kafane, prodavnice i berbernice, nema sada ništa od tih lokalnih znakova pristojnog života, pa muškarci sada kupuju mašinice za šišanje kod Kineza u Vršcu, a potom se friziraju po dvorištima.

Uskoro će stići i kombi Mirka Mitina iz Beograda. Nekadašnji fudbaler OFK „Beograd”, iz generacije Ilije Petkovića i Slobodana Santrača, rodom je iz Vatina i nije zaboravio komšije. Iz svoje beogradske pekare, šalje im hleb i burek star tri dana.

Fudbalska narodna kuhinja je jedina pomoć koja im stiže. Dvadesetšestogodišnjem Danijelu Jovanoviću ne smeta buđav lebac. Živi kod bake kojoj su isekli struju. Da se ženi, nema kad, jer rinta na građevini. Da se ženi nema s kim, jer nijedna neće da živi sa njim i njegovom babom, kao Kremenkova snajka.

Odlazimo iz Vatina, u kojem je pre 40 godina živelo 700 ljudi, a mali Ištvan nas prati na biciklu. Odatle je potrebno oko sat vožnje da bi se ušlo u makadamsku, glavnu ulicu Češkog Sela, u opštini Bela Crkva. Poslednji put, seljani su ovde slavili rođenje bebe pre dve godine. Srećom, dete nije pobeglo na Menhetn. 

Kucamo na vrata u Ulici Vaclava Havela. Nekoliko stotina metara dalje, pored davno napuštene stočne vage, bauljaju dve mršave krave, dok dvadesetak na samrti leži u hladovini. Svako društvo za zaštitu životinja ovde bi proglasilo prvi stepen uzbune.

Napuštene kuće zarasle su u travu, a korov izbija kroz polupane prozore napolje, u jezivom pejzažu sela koje odumire, sa 38 duša, u bogatoj Vojvodini.

Priča o propasti je neverovatno slična onoj u Vatinu. I oni su imali poljoprivredni kombinat, i oni su imali kafane, prodavnice i berbernice. Onda je poljoprivredni kombinat privatizovan.

Srećom, priča Vladislav Tesar, Češko Selo ima svoju drugu domovinu, Češku, pa im je ona instalirala internet, uvela telefone, obnovila zgradu stare škole i preuredila je u lokalni muzej…    

Suša je spržila zemlju, a 13 porodica se u seoskoj katoličkoj crkvi, pomolilo za kišu.   
Ali, nema kiše, nema beba, a rode su odavno odletele.