Premijerov Gordijev čvor

Analiza vesti

Posle odbijanja predsednika Italije Đorđa Napolitana da prihvati ostavku premijera Romana Prodija – i, bezmalo, jednoglasne odluke do juče nesložne koalicije levice i centra da pruži podršku nastavku Prodijevog mandata – statistici privrženi analitičari su izračunali da je prošlonedeljna kriza vlade trajala 64 sata. Bila je najkraća u istoriji Republike, od Drugog svetskog rata naovamo.

Zaključak je, u međuvremenu, opšte prihvaćen, među političkim stručnjacima i u širokoj javnosti, uprkos predstojećem, nezaobilaznom izglasavanju poverenja staroj, novoj vladi, sledećeg četvrtka.

Sudeći prema većinskom raspoloženju u oba doma, u Senatu i u parlamentu, kriza vlade, prvobitno nazvana Crisi al buio – "mrakom obavijena" kriza sa neizvesnim ishodom – završiće se kao što je i počela: bez ozbiljnijih posledica i značajnijih promena u vladinom timu, bez skorog raspisivanja novih izbora koje je opozicija desnice toliko priželjkivala.

Lični optimizam naglasio je i sam premijer: "Sloga u redovima moje koalicije je veća nego u proteklih devet meseci mandata, poruka koju su mi na taj način dali više je nego jasna."

Diktat spasenja

Naglašeni optimizam premijera Prodija temelji se na sporazumu, nazvanom i diktatom spasenja, koji je posle privremene ostavke iznudio od "neposlušnih" partnera na krajnjem levom krilu, od predstavnika dve (post)komunističke stranke.

"Premijer je presekao Gordijev čvor usred Rima", tvrdi se u uvodnicima vodećih italijanskih dnevnika. Pri tom se ukazuje na činjenicu da je Prodi u stilu neprikosnovenog vladara situacije zahtevao, i postigao, da svi članovi njegove šarolike koalicije potpišu saglasnost o sprovođenju dvanaest tačaka akcionog plana vlade. Dve tačke su privukle posebnu pažnju. Prvo, saglasnost svih da bezuslovno prihvate spoljnopolitičko opredeljenje Italije da ispunjava obaveze koje je preuzela pred međunarodnom zajednicom – uključujući tu i pitanje produžetka vojne misije u Avganistanu, koje je, pre nedelju dana, podelilo koaliciju i poslužilo kao povod Prodijevoj ostavci.

Drugi po važnosti ne manje značajan detalj sporazuma odnosi se na garancije specijalnih ovlašćenja premijera. U slučaju podeljenih stavova unutar vlade, po nekom pitanju, premijeru se daje poslednja reč – pravo odluke.

Za doajena političkog novinarstva Italije Stefana Polija, i dugogodišnjeg Prodijevog intimusa, međutim, upravo premijerovo insistiranje na dvema citiranim tačkama sporazuma ukazuje na nepremostivost principijelnih političkih opredeljenja unutar koalicije, time i na njen ograničen rok trajanja:

"Glavni problem je povezan za kompatibilnost ideja reformski orijentisane građanske levice i ekstremne levice, takozvanih postkomunista. Zarobljeni u tunelu klasnog opredeljenja, koje, ipak, deli više od deset odsto italijanskih birača, pripadnici ekstremne levice, na dužu stazu, ne mogu izbeći gubitak popularnosti, ako povlađuju koaliciji građanske levice i levog centra."

Strah od Berluskonija

Dubinu jaza, koji deli stranke krajnje i umerene levice u Prodijevoj koaliciji, najbolje je opisao Franko Turiljato, komunista koji je, prema ličnom priznanju, doprineo krizi vlade, glasajući protiv Prodija: "Pre nego što u četvrtak dam svoj glas, moraću temeljno da analiziram sve pozitivne i negativne aspekte moje eventualne odluke, kao i sve buduće, od zahteva do zahteva".

Uprkos krajnje kritičkom stavu i jasno ispoljenoj podozrivosti, Turiljato je primetio, uz uzdah, da bolja opcija ne postoji: "Strah od povratka Berluskonijeve desnice održava sadašnju koaliciju na vlasti."

Slično je reagovala i nekolicina stranačkih lidera umerene levice u koaliciji. Njihov zajednički zaključak je: "Njegov (Prodijev) savez nikada nije bio uporediv sa koalicijom u klasičnom smislu, već je predstavljao stranački kartel povezan privremenim interesima..."

Kritikujući stranke krajnje levice, kao kamen spoticanja u koalicionoj vladi Romana Prodija, kao partije koje nisu uspele da se transformišu iz "lige uličnih opozicionara" u nosioce državne odgovornosti. Istakli su da bi vlada i poslanici vladajuće koalicije u nastavku mandata trebalo da se koncentrišu na prioritetan zadatak – na donošenje novog izbornog zakona, koji bi izbornim pobednicima omogućio da formiraju stabilne, većinske vlade. Potom bi trebalo raspisati nove izbore.