Demagogija budućeg premijera

Obično se pre kritikovanja novoj vladi da 100 dana kako bi bilo dovoljno vremena da se utvrdi šta je u tom periodu ona uradila i šta najavljuje kao sledeće korake. Ipak, jedna konkretna izjava mandatara nove vlade zaslužuje punu pažnju, jer izaziva bojazan da će republika biti napadnuta od onoga koji je zadužen da joj služi. I ovoga puta, kao što je po pravilu bilo i sa ranijim vladama, umesto javnoj stvari, nagoveštava se služba konkretnim privatnim interesima. Da stvar bude crnja, sve je praćeno kombinacijom nacionalne i socijalne demagogije da se Vlasi ne dosete.

Radi se o izjavi Ivice Dačića da je „finansijski sektor najveći neprijatelj našeg naroda”, te o tobožnjoj zabrinutoj upitanosti novog mandatara: „Zar smo dotle došli da naš siromašni narod finansira strane banke”. Najavio je budući premijer, takođe, smenu guvernera Narodne banke jer „nije zadovoljan ekonomskom situacijom”, baš kao ni „izjavama koje dolaze iz finansijskog sektora, a koje su u nesaglasju sa stavovima stranaka koje su pobedile na izborima”. Lepo, novi premijer neće poštovati jedno od osnovnih pravila koja vladaju u civilizovanim državama, a to je da guverner ne zavisi od promene vlasti, pa mu se stoga ni mandat ne poklapa sa mandatom vlade. Naposletku, mandatar je kazao kako bogataši „ne upravljaju ovom zemljom” i „ne treba da varaju narod”.

Da je Ivica Dačić primenio opasni oblik demagogije, pokazuje istovremena izjava potpredsednice Delta holdinga Jelene Krstović, koja je zatražila od onog istog „finansijskog sektora”, to jest banaka, kojeg je Dačić napao, da „na dve godine zamrznu potraživanja prema pravnim i fizičkim licima kako bi mogli da nastave poslovanje”.

Prodaja trgovinskog lanca „Maksi” belgijskom „Delezu” ne može, kako se čini, dovoljno poboljšati likvidnost ove kompanije. Ruku na srce, „Delta” nije usamljena među krupnim kapitalistima koji masovno precenjivahu svoje snage dok je privredna konjunktura bila povoljna. Otud i javni zahtevi za dvogodišnjim zamrzavanjem potraživanja. Jedini je problem što, kako su već novinarke „Politike” napisale, pomenuta kompanija ne namerava da primeni isti aršin za prodaju svojih proizvoda „našem narodu”.

U ovom svetlu posebnu težinu dobija činjenica da je upravo Ivica Dačić insistirao na učešću Mlađana Dinkića i njegove stranke, kao osvedočenog i najpouzdanijeg političkog predstavnika krupnog kapitala, u vladi. Istovremeno, neodgovorna je ksenofobičnost budućeg premijera. Ono što je „strano”, u ovom slučaju banke, jeste i zloćudno, pošto vara „naš siromašni narod”. U stvari, „naši” bogataši (ili oni, možda, ne spadaju u „naš narod”?) taj isti narod materijalno su već obogaljili i pre dolaska stranih banaka, sve uz izdašnu pomoć stranke čiji je sadašnji mandatar nove vlade bio tada mlađani glasnogovornik. Da stvar bude apsurdnija, upravo je Mlađan Dinkić, stručni upravljač privredom i finansijama ne samo u narednom periodu, u svojstvu guvernera Narodne banke, bio glavni zagovornik dolaska „stranih” banaka pošto je domaće likvidirao. Naravno, ako se čovek seti slučaja Nacionalne štedionice čija su se dvojica akcionara – gle, slučajnosti, kako se moglo pročitati u štampi, finansijera G17 plus, te sjajne stručnjačke prethodnice URS, šampiona regionalizacije – višestruko obogatila njenom prodajom, onda nije sve baš tako nejasno.

Kako će uz takve koalicione partnere naprednjaci uvoditi obećane promene? Čini se da je odgovor jednostavan – nikako (autor ovih redaka bi voleo da greši). Ovo društvo je u kandžama krupnog kapitala, a ova država još i velikih sila; sirotinja raja jedva preživljava, a velikim silama i „našim” i(li) „stranim” kapitalistima je na pameti ostvarenje sopstvenih prioriteta. Kapitalisti tragaju za profitom na tržištu ili u saradnji s političarima koji im isprva i omogućiše uspeh; a velike sile tragaju za rešenjem problema Kosova u skladu s njihovim interesima. Ako se po jutru dan poznaje, mnogo demagoške buke koju mandatar nove vlade diže služi za davanje anestezije „našem siromašnom narodu”, dok se na drugoj strani štreberski odrađuju domaći zadaci.