Možda budem veslao u Riju 2016. godine

Mnogi sportisti razmišljaju o odlasku u „penziju” čim uđu u tridesete, a veslač Nikola Stojić kaže da nije isključeno da mu Olimpijske igre u Londonu neće biti poslednje, iako će u decembru navršiti 38 godina. Trenutno se sprema za svoje četvrte igre, sa četvrtim partnerom u dvojcu bez kormilara: 2000. u Sidneju bio je peti sa Đorđem Višackim, isto mesto je zauzeo 2004. u Atini s Mladenom Stegićem, u Pekingu 2008. bio je sedmi sa Goranom Jagarom, a u Londonu će veslati sa 15 godina mlađim Nenadom Beđikom.

– Poslednje dve-tri godine sam proveo u čamcu s više partnera nego u prethodnih deset – kaže Nikola Stojić. – Na Svetskom kupu u junu sam se prvi put takmičio s Nenadom Beđikom, pa je zato teško reći za koji smo plasman sposobni u Londonu. Zavisi će dosta i od sreće, pošto je staza u Itonu prilično nefer. Kad sam tu učestvovao na Svetskom kupu pre šest godina duvao je bočni vetar i tada su staze ređali od obale, gde su bili najsporiji čamci, pa tako dođe do nefer konkurencije. Ako to izuzmemo, bio bih najsrećniji da uđemo u finale, među šest najboljih, a posle bi sve bilo otvoreno.

Gde crpite motivaciju, šta vam produžava karijeru?

Jednostavno, uživam u veslanju, radujem se velikim takmičenjima. Poslednjih godina na evropskim prvenstvima sam osvajao svake godine medalje, sa trojicom različitih partnera. Olimpijske igre su novi izazov samim tim što mi je ovo četvrti put. Ne osećam se uopšte istrošeno i ne smatram da sam postigao sve što sam mogao. Uvek može nešto novo da se uradi. Dok god budem išao na trening i znao da imam prostor za napredovanje, iako imam skoro 38 godina, baviću se veslanjem. Ne kažem da ću sigurno nastaviti do Rija 2016. godine, ali se trenutno osećam fizički i psihički kao i pre 12 godina kada sam išao prvi put na Igre u Sidnej.

Bili ste dva puta peti i jednom sedmi na olimpijskim igrama. Šta je nedostajalo da osvojite medalju?

Finese! Višacki i ja nismo imali sreće u Sidneju, jer je na samom startu trke počeo da duva jak vetar, a mi smo bili u stazi pet koja je bila druga s leve strane dok je vetar duvao sa desne i Amerika, koja je bila treća u polufinalu iza nas, dobila je stazu jedan. Pošto se staze u finalu dobijaju, kao i u atletici, prema rezultatima u polufinalu: najbrži ide u sredinu, pa drugi sa strane, a oni najsporiji idu na krajnje staze. A mi smo dobili stazu pod najvećim udarom vetra. Bila je to moja najbolja šansa za medalju. U Atini smo imali sreće sa ulaskom u finale, pošto su Kanađani diskvalifikovani posle sudara sa Južnom Afrikom, mada smo objektivno vredeli za peto mesto. U Pekingu smo bili sami krivi: ja sam kormilario a na oko 600 metara do kraja Jagar je zakačio bovu i to nas je izbacilo iz ritma, iako smo bili drugi do poslednjih 300-400 metara. Nismo mogli da uradimo finiš onako kako smo hteli, pa smo za sekundu propustili finale.

Čega se najradije sećate iz olimpijskog sela?

Sidneja, zato što je bio prvi put, a išli smo na kraj sveta. Imali smo i najbolji provod posle takmičenja, jer smo ostali pet dana posle finalne trke. Svako veče smo izlazili u grad i družili se s drugim sportistima. Iako sam bio neko vreme utučen zbog petog mesta, ipak mi je bilo veoma lepo. U Atini nismo bili u olimpijskom selu, dok nas je Peking sve oborio s nogu. Na Olimpijskim igrama se, inače, osećam povlašćeno jer samo 13 dvojaca može da učestvuje.  

Da li iko može ikada da dostigne Britanca Stiva Redgrejva, petostrukog olimpijskog prvaka (1984-2000) koji je peto zlato osvojio u 38. godini?

Čisto sumnjam. Recimo, Novozelanđani, koji su neprikosnoveni u dvojcu u poslednje tri godine, već su propustili takvu priliku. U Pekingu nisu ušli u finale, veslajući u četvercu, jer su imali nekih zdravstvenih problema, a više nisu toliko mladi da imaju šansu za pet zlata. Redgrejv je najbolji svih vremena. Teško je biti u tako dobroj formi 16 godina.

Da li razmišljate o tome da produžite karijeru do Igara u Rio de Žaneiru?

I da i ne! Imam suprugu, petogodišnjeg sina i dvogodišnju ćerku, koji uživaju u mojoj karijeri, sve dok ne odem na put. A u olimpijskoj godini imamo duplo više dana priprema. Porodica je po nekad sa mnom na putu, ali nekad je to neizvodljivo. Supruga poštuje svaku moju odluku vezanu za karijeru i to mi mnogo znači. Možda mi je malo nezamislivo da sa 42 godine nastupam u Riju, ali kad pogledam veslače koji i u tom dobu postižu dobre rezultate, nije nemoguće.

Dok se u mnogim sportovima vrti ogroman novac, veslanje ima neke druge prednosti. Kako gledate na to?

Veslanje mi je pomoglo da završim građevinski fakultet u Americi, a posle sam se vratio u Srbiju. Cilj mi je bio da nastupim na makar jednim olimpijskim igrama, od tada je prošlo 12 godina, i već idem četvrti put. Veslanje nije komercijalni sport, pa zavisi od države i Olimpijskog komiteta Srbije i stipendija koje dobijamo. Ne možemo da se uzdamo na eventualne premije, jer to nije isto kao kad neki fudbaler potpiše milionski ugovor a nije video ni r od reprezentacije. U našem slučaju visoko obrazovanje je obavezno da bismo imali pristojan život i posle sportske karijere.

Srbiju će u Londonu predstavljati 115 sportista iz 15 sportova. Ko su kandidati za medalje?

Đoković je najbliži medalji. Čavića sam nedavno sreo i vidim da je pun optimizma, što govori da se dobro spremio. Strelci, po običaju, imaju šansu za najviši plasman, a što se tiče ekipnih sportova teško je predvideti, mada pored tradicionalno dobrih vaterpolista i rukometaši i obe odbojkaške selekcije imaju potencijal za pobedničko postolje.