Trijumf Vejna Šortera

Specijalno za „Politiku”

„Svaki koncert je drugačiji”, uglas odgovaraju Danilo i Džon, kada sam im posle koncerta ushićeno izrekao svoje utiske. Trebalo je da pretpostavim da neće imati odgovor na pitanje – zašto

Nekoliko parametara je nastup kvarteta Vejna Šortera, sopran i tenor saksofon, – Danilo Perez, klavir, Džon Patituči, kontrabas, Žordi Rosi, bubnjevi, u Peruđi unapred činilo izuzetnim. Najpre, koncert je predviđen za intimni prostor pozorišta „Morlaki” u popodnevnim satima, umesto za glavni večernji termin na otvorenom u Areni „Santa Đulijana”. Stalnog bubnjara Brajana Blejda menjao je Žordi (Horhe) Rosi, pošto je Brajan zauzet sa svojim sastavom. Konačno, bend je došao u grad neposredno pred svirku, tonsku probu praktično nisu ni imali.

Prethodne večeri, Soni Rolins nije oduševio publiku u areni, kažu da se osećao umorno. To je podiglo neizvesnost drugog događaja, pošto je i Vejn u sličnim godinama. „Morlaki” je, naravno, bio premali da primi sve zainteresovane, sala je bila ispunjena do poslednje, pete galerije. Kada su izašli na scenu, prolomio se neverovatan aplauz.

U tišini koja je usledila, kvartet je ušao u turbulentne virove „radne situacije”, koju Šorter zove „zero gravity”. Ona je obično na početku nastupa, predstavljajući otvorenu knjigu sa brojnim idejama-skicama, koje članovi sastava uzimaju i razrađuju, stvarajući i oslobađajući tenziju. Koliko će se zadržati oko „nulte gravitacije” nije unapred definisano – u Beogradu 2010. trajalo je 60 minuta, ovde je bilo upola kraće. Laik bi pomislio da se radi o fri-džezu, a zapravo je u pitanju istraživanje komunikacije, sa inovativnim melodijskim linijama i harmonijama, žustri razgovor umetnika koji pokreću nove teme i repliciraju podsticajima drugih.

I bas liniju iz Vejnove teme „Orbits”, sa čuvenog Majlsovog albuma „Miles smiles”, dočekuje snažna reakcija publike. Tokom dinamičkih uspona, Vejn vozi brze, agresivne pasaže na tenoru, note prestižu jedna drugu. Zatim ulaze u gruv ritam numere „Plaza real”, sastava „Weather report” (album „Procession”, 1983). Harmonije su svetle i pitke, kao poručene za lepršavu melodiju soprana, šarm lepog i egzotičnog koji je odlikovao čuveni fjužn sastav. Ovo je zaista dan za pesme: putujemo u Irsku, uz folklornu „She moved through the fair”, koju je Šorter prvi put obradio na albumu „Alegria” (1983). Možemo da naslutimo melodiju dok Vejnov tenor oko nje lucidno obilazi, vođen impulsima ostalih instrumenata. „Starry night” je još jedna „radna tema”, ponovo u stabilnom fanki ritmu, u čistim harmonijama i sa fino izgrađenom improvizacijom na sopranu. Završavaju je tačno po isteku jednog sata koncerta i prvi put napuštaju scenu.

Ovacije ih vraćaju na bis. Dva sopranska tona u svakom taktu se penju stepen više, dok trojka podiže snagu do neslućenih visina. Zatim opet isto, od nule do maksimuma. Na trećem ponavljanju već svi u sali učestvuju, predviđamo sledeći korak i vrištimo oponašajući zvuk soprana. Od Žordija kasnije saznajem da je ovo ludilo samo bilo nastavak iste teme kojom su završili koncert.

Ćaskajući sa roud menadžerom i toncem Robom konstatujem da su bili više fokusirani nego inače, da je izlaganje „tema” umesto „skica” veoma prijalo, pretpostavljajući da je Žordijevo prisustvo donelo promenu – da sa njim ne mogu da ogreznu u velike egzibicije. „Nisi u pravu”, odgovara mi. „Pre nekoliko nedelja u Montrealu je sa Brajanom bilo isto, što ne znači da već sutra neće biti drugačije.”

„Brajan je nezamenljiv”, dodaje Džon, i ja se predajem. Konačno shvatam da Šorter (kao i drugi stari majstori, poput Rolinsa) predstavlja samu suštinu džeza, kao muzike koja u osnovi poseduje nepredvidivost i oblikuje se na najčudnije načine u skladu sa različitim podsticajima. Zato je, valjda, toliko moćna.

Vojislav Pantić