Ugušili bismo se bez para iz Evropske unije

Cela ova priča o bankama i onome što je nedavno izgovorio aktuelni ministar policije i mandatar buduće vlade Ivica Dačić podseća na ružan običaj u Šumadiji, gde siromašak nekako uzajmi stotinak evra od komšije, a onda, kada dođe vreme da mu ih vrati, krene po selu da ga ogovara na sva usta – kako je lopuža i kako se obogatio na tuđoj muci. „Politika“ je juče pitala generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije prof. dr Veroljuba Dugalića ima li kakve sličnosti ova anegdota sa svim onim što nam se ovih dana događa u svetu finansija, kada je Dačić „strane banke” optužio da su „neprijatelji naroda”.

Možda je, kaže uvek odmereni Dugalić, Dačić upotrebio malo prejake i nedovoljno izvagane reči, ali one nisu naš specijalitet. Bankare i banke nigde, ne samo kod nas, niko ne voli. Dugalić ne bi o dubljim ekonomskim, socijalnim i sociološkim dimenzijama odnosa između onog ko traži i daje zajam, ali upozorava – banke su specijalizovane prodavnice specifične robe koja se zove novac. On ima svoju cenu i po određenim pravilima mora se vratiti i platiti. Ideološke ocene tog posla, po njemu, ne smanjuju kamate.

Obrušavajući se na banke Dačić je, ističe naš sagovornik, prevideo da to nisu „strane” već naše banke sa stranim kapitalom. „Ne znam da li je pod tim imenom imao u vidu i ruske banke koje rade kod nas ili su one, možda, nešto ideološki lakše od onih koje su došle iz EU donoseći najčistiji mogući kapital u posrnulu srpsku privredu i njene finansije.”

Dugalić, bez šale, kaže da je Srbija početkom 2002. bila na kolenima kada je ugasila četiri najveće domaće društvene banke (Beobanku, Investbanku, Jugobanku i Beogradsku banku). Bio je to, priznaje, tektonski poremećaj. Ali drugačije se nije moglo. Te četiri banke imale su tada osam milijardi maraka gubitak i još sedam milijardi negativan kapital. Jesu, istina, imale i veliku imovinu u portfelju, ali nenaplativu.

Polako su na njihovo mesto, jer nismo imali para da ih sami oporavimo, počele da dolaze strane banke. S prvorazrednim i čistim kapitalom iz EU. Donele su za nekoliko godina 5,5 milijardi evra. Bez tih para mi bismo se ugušili u nemoći. Da li te banke imaju pravo na povraćaj kapitala ili profita? Imaju, ali to pravo ne koriste. Zašto? Zato što su, između ostalog, 2009. u Beču, kada nam je u jeku svetske krize pretio dužnički slom, potpisale ugovor o polaganju svakog zarađenog evra u osnovni kapital.

U zemlji Srbiji je, naglašava naš sagovornik, jako teško osiromašenom svetu, a naročito onima koji su se kod banaka zadužili, objašnjavati da svaki evro koji banke pozajme privredi i građanima – ima svoju cenu. U Srbiji, čiji je kreditni rejting BB–, pogotovo. Samo jedan detalj, napominje Dugalić. Kao ilustraciju. Oročeni ulozi od oko osam milijardi evra, od kojih je bar 90 odsto do godine dana, nose kamatu od minimum pet procenata. Takve cene nema nigde u Evropi. Banke u Austriji, Nemačkoj ne nude više, tvrdi Dugalić, od jedan do dva procenta. U Švajcarskoj će vam čak naplatiti i čuvanje novca. Nema kamate.

Kod nas se od štednje, uz minimalno plaćanje poreza, može i živeti. Ali, kada se banka osmeli da za stambeni kredit na 20 godina zatraži sedam odsto kamate, e pa to ne može. To je pljačka. Jedno s drugim ne ide.

Srbija, upozorava dr Dugalić, nije Austrija u kojoj je inflacija ispod dva procenta, već 5,5 pa do osam odsto. U Austriji jedan do dva odsto firmi kasni sa vraćanjem duga. Kod nas svaki četvrti je nenaplativ. Austrija od Evropske centralne banke dobija evro uz jedan odsto kamate. Srbija ne može ispod sedam procenata. Zašto? Pa toliko donose naše dužničke hartije od vrednosti, jer smo rizični kao zemlja. A što smo rizični? Pa zato, između ostalog, što malo radimo, puno trošimo, svuda se zadužujemo, imamo velike deficite, inflaciju, četvrtina stanovnika je nezaposlena, pravna, ekonomska, socijalna, pa i lična i sigurnost su na neoprostivo niskom nivou... I sve to, kaže dr Dugalić, ima svoju cenu u kamati.

Čemu priča o obaveznoj rezervi, koja je teška bar 2,4 milijarde evra, ili rezervacijama za svaki loš zajam privredi od 3,2 milijarde evra. Kako i kome objasniti da je to realan trošak banaka i da one taj izdatak od nekoga moraju naplatiti. Trenutna prosečna aktivna kamatna stopa, ona koju banke ubiraju, iznosi 10,51 odsto. Pasivna ili ona koju banke plaćaju je 4,22 odsto. Razlika ili bankarska marža, zarada, iznosi 6,29 procenata. U tom broju je cela tajna. Iz njega banke plaćaju sve – od troškova i plata do poreza.

Banke su, uverava nas dr Dugalić, jedine firme u Srbiji koje su u poslednjoj deceniji udvostručile broj zaposlenih sa prinosom na kapital, od oko 5,5 milijardi evra, od svega 0,2 odsto. Voleo bih, reče nam na kraju dr Dugalić, da vidim kolika je ta stopa kod pivara, cementara ili fabrika duvana. A to se ne pita. Banke i bankare treba da bude sramota što dobro rade i prodaju tuđe pare.

----------------------------------------------

Zamena teza

Budućeg premijera Dačića kao da ne interesuje, kaže dr Dugalić, zbog čega je u Srbiji prosečna plata svega 350 evra. Nju prima tek nešto više od milion ljudi. Iz dana u dan sve ih je manje. Više je penzionera i radnika u javnoj upravi od zaposlenih u privredi. Velikom broju tih ljudi banke čak i kada bi htele ne mogu da pozajme novac. Banke ovog časa finansiraju čak 85.000 stanova u izgradnji ili koji su tek useljeni. To je čitav grad od 250.000 do 300.000 stanovnika. I izvori tog kapitala na 20 pa i više godina – koštaju. „Uvozimo” ga, jer je naš kratkoročan.

Malo ljudi može, kaže dr Dugalić, da uzme kredit za stan od 50.000 evra na 120 meseci čak i bez promila kamate zato što je rata 410 evra mesečno. I? Po dr Dugaliću, reč je o čistoj zameni teza. Pričamo o bankama, pljačkašima, a ne o pokretanju privrede, investicija, zapošljavanja, jačanju standarda.