Rakete iznad Ukrajine

Nedavna odluka SAD da u Poljskoj i Češkoj instaliraju svoje antiraketne sisteme naišla je na opravdano žestoke komentare u Rusiji. Tvrdnje Vašingtona da se radi o čisto odbrambenim sistemima namenjenim presretanju balističkih raketa koje bi eventualno doletele iz država, takozvane "ose zla", ili Severne Koreje i Irana, već u samom startu su delovale neozbiljno.

Još neozbiljnije su se pokazale onoga trenutka kada je rukovodstvo u Pjongjangu odlučilo da obustavi razvoj svog nuklearnog programa i "zapečati" ga obilatom pomoći u hrani i energentima obećanim iz inostranstva.

Činjenica je da ni Iran ni Severna Koreja ni na koji način, a pogotovo preko evropske teritorije, ne mogu raketno da ugroze američki prostor. Ali zato mogu da ugroze "američke interese" u Evropi i u drugim delovima sveta. Logikom Vašingtona, to znači da bilo koja država na našoj planeti, kojoj se pripreti raketnim krilcima iz Pjongjanga ili Teherana, automatski postaje deo "američkih interesa". Želela ona to ili ne. Takav stav kod mnogih izaziva – jezu.

Nedavno je o mogućim posledicama razmeštanja američkih raketa po Evropi raspravljano i u Ukrajini. I tamo su došli do zaključka da im zapadni saveznici, bez ikakvog ustezanja, stavljaju Damoklov mač iznad glave. Kako je prenela internet-agencija Korespondent.net, ukrajinski eksperti ne isključuju mogućnost da, u slučaju hipotetičkog rata između SAD i Rusije, upravo evropska žitnica bude jedna od prvih žrtava.

Naime, rejoni Poljske i Češke u kojima bi bili razmešteni američki raketni sistemi automatski bi na ruskoj strani stekli "status ciljeva". Ukoliko bi došlo do neželjenog okršaja praštalo bi tačno iznad ukrajinskih glava. Ovo bi, prema rečima bivšeg ministra odbrane Aleksandra Kuzmuka, moglo da izazove katastrofu većih razmera od černobiljske, pošto bi delovi raketa i nuklearnih bojevih glava padali po izuzetno velikom prostoru.

Time se i perspektiva ulaska Ukrajine u NATO odjednom preobratila u nešto sasvim drugo. A upravo na tom pitanju (ulasku u zapadnu vojnu alijansu) lomila su se koplja i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima, od onih iz 2004. do prošlogodišnjih. Ako je iko u ovoj pedesetmilionskoj zemlji i verovao da vojno združivanje sa Zapadom može da donese samo blagodet, sada mora da se počeše po glavi.

Ali nisu samo rakete iz Poljske, Češke, SAD, Rusije, Severne Koreje ili Irana ono što budi strah kod običnih Ukrajinaca. Pre izvesnog vremena jedan visoki činovnik iz kabineta predsednika Viktora Juščenka izjavio je našem listu da se u slučaju ulaska u NATO sadašnji vojni status njegove zemlje ne bi mnogo izmenio. Da li je tako?

Podsetimo, Ukrajina se 1994. (po raspadu SSSR-a) odrekla nuklearnog arsenala u zamenu za garancije pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN da će štititi njen suverenitet i teritorijalni integritet (takozvani Budimpeštanski memorandum). Eventualni ulazak u NATO značio bi da Kijev ne samo što se odriče bezbednosnih garancija SB UN nego i da Moskvu i Peking promoviše u svoje protivnike. Ne treba ni sumnjati da upravo zbog toga jedva nekoliko procenata Ukrajinaca danas podržava pridruženje NATO-u. Velikoj većini je jasno da bi takav korak vodio samo u nove nevolje.

Sa druge strane, trasa ulaska u EU (čemu je iskreno sklona većina Ukrajinaca) vodi tačno kroz centralu alijanse u Briselu. Tu je, u stvari, i prava rampa za prijem u evropsko društvo, i tu se vaga "količina demokratije" koju bi svaka nova država sa sobom trebalo da unese u zajednicu. Ali ni tu stvari ne stoje baš jednostavno. Jer na tasu suprotnom od "demokratije" stoji američka (a čija bi drugo) želja da se Moskvi dođe do praga, i to po bilo koju cenu. Zato ne čudi kada čak i države koje ne zadovoljavaju ni minimum uslova za članstvo u Uniji zahvaljujući svom geografskom položaju odjednom za Zapad postaju bogzna kako važni partneri. 

Ukrajina je u celoj priči poseban slučaj: zato što se nalazi u samom srcu Starog kontinenta, zato što je najveća država u Evropi (osim Rusije) i zato što u njoj živi, bezmalo, pedeset miliona duša. Odgovornost za evropski mir pala je na ovu zemlju, htela ona to ili ne. A taj mir teško da je moguće očuvati svrstavanjem uz vojne formacije bilo Rusije, bilo SAD. Možda je rešenje u davno zaboravljenoj nesvrstanosti, pa čak i neutralnosti, čemu je u vreme "hladnog rata" pribegavao veliki deo sveta. O tome će sami Ukrajinci morati da se dogovore.

A dotle valja pogledati u nebo i nadati se da nekome u raketnim centrima ukopanim duboko u ko zna kojim stenovitim planinama na zapadu i istoku neće zadrhtati ruka.