Ko je gazda

Kao naslov ovog teksta zvala se popularna američka TV serija (Who is the boss, komedija situacije) iz osamdesetih u kojoj su muž i žena zamenili uloge, pa je on postao „domaćica” koja se bavi kućnim poslovima, a ona je bila zaposlena. Pitanje – Ko je gazda u kući može da se postavi i kada je u pitanju nova vlada u kojoj premijersku fotelju dobija Dačić i koji zajedno pravi vladu sa Vučićem i Nikolićem, a i sa Dinkićem.

Dačić je dosta prisutan u medijima, više od drugih političara, i veoma oštro je ocenjivao ponašanje i poteze dosadašnje vladajuće stranke, sa kojom je bio u koaliciji. Kritikovao je Tadića ne samo zbog iskakanja iz „dogovorene politike”, jer je otišao u Dubrovnik gde se sreo sa Tačijem, već i zbog drugih poteza i izjava. Deluje kao da želi da napravi distancu od DS-a i da se oslobodi „tereta” koji je nosio zbog te koalicije. Ali isto tako da se svojim nastupima i medijskim ocenama nametne kao prvi čovek nove vlade. U to spada i zaista oštar napad na bankare u Srbiji, što verovatno podržava velika većina građana i vlasnika kompanija koje imaju dugove koje teško mogu vratiti.

Da li će Dačić zaista biti prvi čovek vlade? To teško može da postigne jer njegova stranka je bila treća na parlamentarnim izborima i shodno tome dobija manje ministarskih i drugih pozicija u odnosu na SNS. No čini se da oko odnosa SPS-a i SNS-a neće biti toliko problema jer obe stranke zbog težine situacije i predbankrotnog stanja budžeta shvataju da moraju vući nepopularne poteze, te da će učiniti sve kako bi to kompenzovale borbom protiv kriminala i korupcije. Naročito to važi za SNS koji želi da ostane najjača stranka u Srbiji i da je jedini način za to uspostavljanje više reda i pravde u zemlji.

No pitanje je kako će se u novoj vladi ponašati treći partner Dinkić koji je ušao u vladu nerado, manje-više revoltiran odbijanjem DS-a da ga primi u svoj koalicioni „brod”. Dinkićeva retorika u kojoj obećava „kule i gradove” ne deluje nikom realno, pa ni njemu samom, naročito ako se ima u vidu da on verovatno najbolje u Srbiji zna žalosno stanje privrede i dubinu rupe u državnom budžetu. Stoga takva „optimistička retorika” deluje kao nastavak predizborne kampanje u kojoj se u Srbiji po običaju obećavaju i fantastične stvari.

Isto tako čudno, da ne kažemo bizarno, deluje kada se Dinkić, koji je najodgovorniji građevinac neoliberalnog modela tranzicije u Srbiji, saglašava s oštrim napadom mandatara Dačića na taj model. Kad se uzme u obzir da je ekipa „eksperata” bila i najodgovornija za stvaranje uslova da se domaći bankarski sektor gotovo potpuno počisti sa scene (izuzeci poput Komercijalne banke potvrđuju pravilo) zvuči ili kao jako neiskreno ili kao „preokret” najvećeg neoliberala i zagovornika aktivne uloge države u podršci privredi i građanima.

Danas je potpuno nerealno i jeftino populistički obećavati veliki razvoj i investicije, koje su gotovo zamrle širom Evrope. Teška dužnička kriza, unutrašnja i spoljašnja, kao i deindustrijalizacija Srbije, velikim delom je uslovljena nedostatkom razvojne vizije i neodgovornom ekonomskom politikom, kojoj je Dinkić dao „nemerljiv doprinos”. Dinkić se do juče zalagao za krajnje liberalnu ekonomiju, restriktivnu monetarnu politiku itd., a sada odjednom govori o razvojnoj i socijalnoj politici. To je više nego sumnjivo.

U narednom periodu teško da mogu da se postignu takvi rezultati da se znatno poboljša standard ali mogu da se stvore osnovi da se to desi u drugoj fazi. Prvo je potrebno izboriti se sa ogromnim deficitom, urgentno zaustaviti pad nezaposlenosti i pokrenuti kakvu-takvu realnu proizvodnju, izboriti se sa oktopodom korupcije itd. Tek posle toga moguć je stvarni i postepeni napredak. Ako budemo populistički pričali o brzom napretku koga u ovom momentu nema nigde na svetu, a da prvo ne izlečimo sistemske bolesti, onda ćemo ostati u sferi demagogije a ništa se neće promeniti. Plaši nas da Dinkić baš to ponovo radi. Pitanje je i zbog čega takva ,,postizborna obećanja” – da li zbog rejtinga ili zbog stvaranja odstupnice za neku buduću vladajuću koaliciju?

Da bi vlada uspela ona mora da ide zajedničkim putem, i to kada se radi o ministrima iz svih stranaka. Ne može svako da vodi neku svoju politiku. Bolje je da nemamo ovakvu vladu nego da ona ne funkcioniše kao tim. Dinkić je do sada malo slušao premijere, od Đinđića, preko Koštunice pa do Cvetkovića, a nekima od njih se i otvoreno rugao. Od onog ,,Laki je malo nervozan”, upućenog Đinđiću, pa do potcenjivačkog odnosa prema Cvetkoviću, on pokazuje da ga je teško kontrolisati. Da li će Dačić uspeti da natera Dinkića da ga poštuje kao premijera te da ovaj postane timski igrač sa kojim zajednički formuliše ekonomsku politiku – videćemo. Poznajući njegovu dosadašnju političku biografiju sumnjamo u to.

Branko Radun

Politički analitičar