Navodnjavanje po meri države

Opet je suša u Srbiji. Opet prebrojavamo usahle njive i merimo nastalu štetu. I ponovo diskutujemo o tome zašto je, kraj tolikih reka, navodnjavanje samo izuzetak, a ne pravilo.
Privredna komora Srbije pre nekoliko dana je saopštila da je suša u ratarstvu napravila štetu od preko dve milijarde dolara i da se, posledično, mogu na jesen očekivati veće cene mesa i mleka.

Ako nam suša često nanosi štetu, a statistika pokazuje da je u sto godina čak 51 sa manjkom padavina, kako to da, do sada, taj problem nije rešen povećavanjem navodnjavanih površina?
Da li je jedini odgovor samo nedostatak novca ili je u pitanju još mnogo toga – naša nespremnost da se suočimo sa promenama klime pa zbog te više sile nemoćno širimo ruke i gledamo u nebo.

Pre nekoliko dana u istoj toj komori moglo se čuti da bi bilo potrebno uložiti najmanje dve milijarde dolara kako bi se povećale površine pod sistemima za navodnjavanje na dva miliona hektara, što je polovina obradivog zemljišta.

Proletos je ministar poljoprivrede Dušan Petrović najavio da će za četiri godine pod sistemima za navodnjavanje biti 1,1 miliona hektara oranica. Ministar je rekao da je za ovu godinu u budžetu predviđeno pet milijardi dinara. Inače, Ministarstvo poljoprivrede bespovratno daje 40 odsto investicije, a broj navodnjavanih hektara povećava se „puževom” brzinom.

Svetla tačka u obezbeđivanju novca za navodnjavanje jeste to što je Srbija, posle mnogih godina pauze, počela da koristi kredit Svetske banke za tu namenu od 62,5 miliona dolara.
Savetnik za poljoprivredu u PKS Milan Prostran kaže da je kod korišćenja sistema za navodnjavanje bitna – ekonomija. Drugim rečima, navodnjavaju se samo one kulture kod kojih zarada opravdava takvo ulaganje.

Upozorava i da navodnjavanje ima drugu stranu medalje, a to je ispiranje zemljišta, zbog čega je važna agrotehnika. Po njemu, razmere suše kod kukuruza ni sada nisu iste zavisno od prilagođenog sortimenta i primenjene agrotehnike.

– Sa projektima navodnjavanja treba nastaviti i, po mom mišljenju, realno je da se godišnje zalivane površine povećaju za 50.000 hektara. U javnosti se može čuti da je u navodnjavanje potrebno uložiti čak tri milijarde evra. Nameće se pitanje koliko je realno, s aspekta zaduženosti zemlje, da se samo za ovu namenu zadužimo za toliki iznos. Najrealnije je da pare tražimo od Svetske banke, jer ih oni radije daju za navodnjavanje nego za druge stvari. Sem toga, krediti za navodnjavanje su velika investicija za pojedince i privredu i zato iza toga mora da stoji država – smatra Prostran.

Ružica Stričević, profesor na katedri za melioracije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, svojevremeno je za naš list rekla da se isplati navodnjavati samo poljoprivrednu proizvodnju koja donosi visoki profit.

– Investicija u navodnjavanje košta. Nisu naši ljudi ludi da gledaju da voda protiče pored njih, a da je oni ne koriste za zalivanje. Suša kod nas nije redovna pojava, a u ulaganje u navodnjavanje, u ratarstvu, na primer, ne povećava obavezno i prinos. Nekada poveća prinos za 20, 30 odsto, nekada 120 odsto, a nekada ništa, i to je neka vrsta lutrije. Sistemi „kap po kap” koštaju 1.500 do 3.500 evra po hektaru, a za orošavanje ratarskih kultura 2.000 evra po hektaru – kaže Stričevićeva dodajući da suša ne šteti svim ratarskim kulturama podjednako. Zbog dubokog korena kukuruz, soja i lucerka manje su ugroženi.

Pri navodnjavanju moraju se više upotrebljavati mineralna đubriva, zemljište se brže isposti i ponovo se mora više ulagati da bi dogodine moglo da rodi. Kad je veći prinos veći su i troškovi skladištenja, prevoza.

Investicija u navodnjavanje, inače, počinje da se isplaćuje, zavisno od onoga šta se proizvodi, tek između sedme i desete godine. U slučaju ekstremne suše kada drugi konkurenti nemaju robu, investicija može da se isplati i prve godine, ali ukoliko se dogode dve kišne godine vreme povraćaja novca se odlaže. Zbog toga se poljoprivrednici odlučuju da, na primer, navodnjavaju samo malinu, ali ne i višnju ili šljivu.

– Broj onih koji navodnjavaju ratarsku proizvodnju, voćnjake i povrtnjake neće se povećati sve dok zemljoradnicima ne bude obezbeđena dobra i konstantna otkupna cena. A njih određuje ne samo domaće, već i svetsko tržište. Poljoprivrednici i bez investicije u navodnjavanje dovoljno rizikuju. Izlaz je stabilna makroekonomska situacija u zemlji i proizvodnja za velika i stabilna tržišta. Ukratko, proizvodnja za poznatog kupca – kaže Stričevićeva.