Ograničavamo bahatost izvršne vlasti

Kada Ustavni sud Srbije, posle više godina veoma usporenog rada, u vrlo kratkom roku donese nekoliko dugoočekivanih odluka koje su od vitalnog značaja za državu, pravosuđe i političke funkcije, i to baš pred formiranje nove vlade, onda se u javnosti kaže da je „iznenadna ažurnost“ ovog suda „politički motivisana“.

Poništene su 22 odredbe Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, usvojene su žalbe 318 neizabranih sudija i tužilaca, proglašeni su neustavnim funkcija zamenika predsednika Vlade i mesto predsednika Srbije na čelu Nacionalnog saveta za infrastrukturu. O tome za „Politiku“ govori dr Dragiša Slijepčević, predsednik Ustavnog suda Srbije.

Kako komentarišete ocene da su odluke „tempirane“ da budu donete pred formiranje nove vlade?

U vreme kada su ove odluke bile pripremljene za većanje i glasanje, nije se moglo ni naslutiti kako će izgledati nova vlada. Ni u podsvesti nismo mogli da imamo saznanja da će baš u trenutku donošenja ovih odluka biti promenjena vlast. Naprotiv, sve je ukazivalo na to da će vlast i dalje biti u rukama onih koji su je imali pre parlamentarnih i predsedničkih izbora.

Pomalo je zabrinjavajuće da oni koji se predstavljaju kao pravni eksperti ne uvažavaju činjenicu da procedura pred Ustavnim sudom nije nimalo jednostavna i da se odluke ne mogu pripremiti i doneti preko noći.

Kada je reč o Vojvodini, odluka je rađena četiri meseca, a pre toga su održane tri pripremne sednice i dve javne rasprave. Tom odlukom nije određeno šta su granice vojvođanske autonomije. Ustavni sud nije ni proširio niti umanjio prava AP Vojvodine, već je, saglasno važećem ustavu, ocenio da li su i u kojoj meri pojedine odredbe osporenog Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine neustavne. A da li treba menjati sadržinu Ustavom propisane autonomije, u kom pravcu se to može činiti i kako treba unaprediti autonomiju u isključivoj je nadležnosti samog ustavotvorca. Zato se iskazana nezadovoljstva u javnosti o sadašnjem stepenu autonomije moraju usmeriti na jedino mogući pravni put, a to je konsenzus o izmeni važećeg ustava.

Da li su ove odluke mogle biti ranije donete?

Svi ti predmeti bili su u prioritetnom rešavanju, u skladu s našim programom rada, koji usvajamo za svaki kvartal u godini i u okviru tog programa utvrđujemo prioritete. Na svim tim predmetima Ustavni sud poodavno radi, i to u kontinuitetu, bez bilo kakvog vremenskog zastoja.
Poređenja radi, Ustavnom sudu Španije trebalo je punih šest godina za postupak ocene ustavnosti Statuta Katalonije, a složeni postupak ocene ustavnosti Zakona o određivanju nadležnosti AP Vojvodine, koji je zahtevao temeljnu stručnu analizu, kod nas je trajao ukupno dve godine i devet meseci. Od toga je jedna godina protekla u očekivanju odgovora Narodne skupštine na predlog za ocenu ustavnosti tog zakona.

Kada smo pripremili odluku, nije bilo nikakvog nagoveštaja o formiranju nove skupštinske većine, a samim tim nismo mogli da računamo da se tom odlukom bilo kome dodvoravamo, a pogotovo ne nekoj novoj vlasti. Sednica o većanju i glasanju održana je 10. jula.

Preduslovi da Ustavni sud počne efikasnije rešavanje zatečenih predmeta stvoreni su tek kada je počeo da se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, u januaru ove godine, kojim su uvedena velika i mala veća. Efekti primene tog zakona su se upravo iskazali u rešavanju starih predmeta. Od tada smo na tom planu postigli zavidne rezultate. Danas gotovo da nemamo predmeta starijih od 2010. godine.

Kada su žalbe sudija bile „zrele“ za zbirnu odluku?

Sud je započeo sa održavanjem rasprava po ovim žalbama u svakom pojedinačnom slučaju, ali kada smo videli da svi predmeti imaju iste manjkavosti, da je reč o univerzalnim propustima, koji se tiču svih ostalih neizabranih sudija, prestali smo s daljim zakazivanjem rasprava i, posle održane pripremne sednice o svim spornim pitanjima u vezi s procesnim manjkavostima, doneli smo zajedničku odluku.

Tako su rešeni svi predmeti neizabranih sudija čije su žalbe do 1. jula primljene u sud, a sve ostale koje budu pristizale biće rešene na identičan način, bez izuzetka. Jer, svi postupci pred VSS-om, vođeni po prigovorima neizabranih sudija, imaju iste procesne manjkavosti, zbog toga što je Visoki savet sudstva radio u krnjem sastavu. Pri tom, VSS nije dokazao da su te sudije nestručne, neosposobljene i nedostojne. Svi su vraćeni u status sudija, ali ih samo VSS može rasporediti u sudove za koje ispunjavaju uslove.

Ima li među tim sudijama i nedostojnih, iako to nije dokazano?

Ustavnom sudu se ne može uputiti primedba da se njegovom odlukom u sudove vraćaju nedostojne sudije, jer VSS može, pre donošenja odluke o njihovom raspoređivanju u odgovarajući sud, pokrenuti postupak za razrešenje takvih sudija i tim povodom odrediti njihovu suspenziju do okončanja postupka za razrešenje. Uostalom, takav postupak se može sprovesti pod istim uslovima i u propisanoj proceduri za razrešenje već izabranih sudija. Uslov je samo da, u tom slučaju, VSS na kontradiktoran način utvrdi postojanje zakonom propisanih uslova za njihovo razrešenje.

Da li možete reći da nisu izabrane i sudije koje su vrlo kvalitetno i pošteno radile?

U sprovedenom postupku po žalbama neizabranih sudija utvrđeno je da kriterijum stručnosti nije primenjen tako da pruža realnu sliku o stručnosti svakog od prijavljenih kandidata na oglas za opšti izbor. Na primer, VSS je u jednom slučaju utvrdio da nije stručan sudija koji je imao sedam žalbenih presuda, od kojih su tri ukinute, ali je isti taj sudija imao 420 presuda na koje se niko nije žalio. To je izuzetan rezultat rada kada sudija donese toliko presuda na koje niko nije podneo žalbu. Upravo takve sudije treba da obavljaju sudijsku dužnost, a takvih i sličnih primera među neizabranima ima.

Kako se osećate kada Ivica Dačić, povodom aktuelnih odluka, izjavi da je Ustavni sud birala vlada Demokratske stranke?

Vlada ne bira Ustavni sud, niti ona ima bilo kakvih ingerencija prema njemu. Od ukupno 15 sudija, jednu trećinu bira Narodna skupština, drugu trećinu imenuje predsednik države a treću trećinu imenuje Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda. Ko je na vlasti u trenutku kada se vrši izbor sudija Ustavnog suda, to je sasvim nebitno jer uvek neko mora biti na vlasti.

Izgleda da se u glavama naših političara i dalje Ustavni sud doživljava kao demokratski ukras iz vremena jedinstva vlasti, ustanovljene Ustavom iz 1974. godine. Ustavni sud je i tada postojao kao institucija, ali ni izbliza nije imao položaj i ovlašćenja koja danas ima. Kada je Sud u sadašnjem sastavu počeo da vrši funkciju, koja mu je važećim ustavom određena, i da efikasno rešava predmete nagomilane tokom vremena u kojem sud, u prethodnom sastavu, objektivno nije ni mogao da radi, nastao je problem.

Tek tada su oni koji su se u predizbornoj kampanji zalagali za vladavinu prava, samostalno i efikasno sudstvo, valjda i shvatili da je Ustavni sud institucija od tako važnog državnog značaja koja, vršeći svoju funkciju, može ograničiti bahatost izvršne vlasti ili samovolju zakonodavca koji, usvajajući zakone sa neustavnim odredbama, krši Ustav. Ustavni sud je upravo tu da obezbedi vladavinu prava i da, kao čuvar Ustava, eliminiše iz pravnog poretka sve zakone, uredbe i druga akta koji su neustavni ili nezakoniti. Zato Ustavni sud mora biti poštovan i uvažen od strane i zakonodavca i izvršne vlasti.

Ako još znamo i da Ustavni sud utvrđuje postojanje razloga za razrešenje predsednika države i štiti Ustavom zajemčena ljudska prava i slobode svih građana, od mogućih zloupotreba učinjenih od strane državnih organa, onda je još jasnija i pozicija i uloga Ustavnog suda u pravnom poretku Republike Srbije.

Može li se ipak vršiti uticaj na sudije Ustavnog suda?

Posle izbora sudija Ustavnog suda ne postoji nijedan pravni mehanizam kojim bi se mogao vršiti uticaj na sudije tog suda. Jer, sudija Ustavnog suda se ne može razrešiti ako saglasnost za to ne da većina svih sudija tog suda. Ne može se izložiti ni krivičnom progonu, ako saglasnost za ukidanje njegovog imuniteta ne da većina svih sudija.

Predsednik Ustavnog suda ne može biti ličnost preko koje se može vršiti uticaj na rad suda, jer ga biraju sve sudije iz svojih redova i one ga razrešavaju. Uz to, sudijama Ustavnog suda je, i nakon prestanka sudijske funkcije, zakonom zagarantovan povratak na funkcije koje su vršili pre izbora. Dakle, ustavnim i zakonskim rešenjima isključeno je postojanje bilo kog pravnog ili političkog mehanizma preko koga bi se obezbedio bilo kakav uticaj izvršne vlasti na Ustavni sud.

Da li su sudije Ustavnog suda trpele bilo koju vrstu pritiska?

Faktički pritisak bi bilo moguće ostvariti samo na jedan jedini način – da neko zapreti pojedinom sudiji Ustavnog suda u smislu da dovodi u pitanje integritet i sigurnost njega lično ili njegove porodice. To se nikada nije desilo i uveren sam da se nikada u Srbiji neće desiti.

Jedan je glavni grad

Pitanje glavnog grada Vojvodine izazvalo je ogromnu medijsku pažnju. Možemo se složiti da u običnom životu građani Vojvodine doživljavaju Novi Sad kao glavni grad, ali je to pravno nemoguće ustanoviti, jer Srbija kao unitarna država može da ima samo jedan glavni grad. Novi Sad može biti samo glavni administrativni centar, a nikako glavni grad, jer je suvereno pravo države da kroz određenje glavnog grada iskazuje svoju suverenost i državnost – kaže Dragiša Slijepčević.