Sting je u Italiji kao kod kuće

Specijalno za Politiku

„Buonaseraatutti!”, pozdravio je Sting u prvom obraćanju na velikom finalu festivala u Peruđi.

I te kako nam je bilo dobro: tokom  poslednjeg vikenda manifestacije briljirali su Soni Rolins, Ambroz Akimuzire, Vejn Šorter, Melodi Gardo... Grad je uzavreo od dobre muzike, bolje zatvaranje se nije moglo zamisliti.

Mnoge kockice su se te večeri sklopile. „Umbrija džez” je bio jedan od prvih džez festivala koji je ugostio Stinga tačno pre 25 godina. Na tom, po mišljenju svedoka, veličanstvenom koncertu, Sting je nastupio sa orkestrom Gila Evansa, slavnog džez aranžera, čija je stogodišnjica od rođenja obeležena prethodnih dana serijom koncerata EastmanChamberjazzorchestra. Kasnije je Sting kupio kuću u Toskani, naučio jezik i počeo da proizvodi vino, ovde se oseća kao „domaći” – sve vreme se publici obraćao na odličnom italijanskom. Kako je bend i inače ovog leta na turneji, izbor glavne zvezde se prirodno nametnuo. Turneja nosi ime „Backtobass” i Sting je uglavnom sa bas gitarom u rukama. Instrument koji najčešće svira izgleda izuzetno staro (nasuprot vlasnika, koji, bar iz daljine, izgleda sve mlađe!), pitam se da li je istu gitaru svirao i u vreme „Thepolice”? Polovinu programa, 10 numera, čine pesme iz repertoara ovog benda, što daje dominantan rok izraz. I bend je sveden: Dominik Miler, gitara, Dejvid Senkšs, klavijature, i Vini Kolajuta, bubnjevi, sa Stingom čine rokersku osnovu; Piter Tikel, električna violina, i Đo Lori, prateći vokal, ukrašavaju.

Koncert otvara „If I ever lose my faith in you”: sa albuma „Ten

summoner’stales” biće izvedeno najviše (pet) numera, sve u prvoj polovini nastupa (najveće iznenađenje – „Sevendays”), promešano sa energičnim pesmama „The police” – „Every little thing she does is magic”,„Demolition man”, „Driven to tears” i „Message in the bottle”.

Organizator je koncert zamislio kao potpuno „sedeći”, ali noge ne

mogu da odole; tokom „Messageinthebottle” ustajem sa stolice, ali me obezbeđenje vraća – cene karata su visoke i deo publike očekuje puni komfor.

Sting je odlično raspoložen i stalno nasmejan. Bas svira rokerski

ogoljeno, dajući snažan centralni puls muzici. Pevanje je rutinski ubedljivo – neverovatno je sa kojom lakoćom i dalje izvlači visoke note. Dominik Miler svaku priliku koristi da uskoči sa odličnim solom, pretežno u bluz maniru. Za džez ukuse je zadužen Piter Tikel, što Vinija Kolajutu uvek čini veoma srećnim. U jednom trenutku će ekipa uleteti u sjajan instrumentalni fjužn, kao počast manifestaciji

na kojoj nastupaju. Đo Lori se predstavlja u „Thehoundsofwinter“.

Njena prijatna sopranska melodija bez reči podseća na vokale u pesmi

„The great gig in the sky“, sastava „Pink floyd”.

Kao najnežnija kompozicija u celom programu, „Shape of my heart” imapočasno mesto – na sredini nastupa. Tu je bend, zapravo, jedini put na patosu (ali kakav je to patos!), da bi ubrzo ponovo uzdigao atmosferu, koja će kulminirati sa žestokom verzijom „Roxanne”, tokom koje se obezbeđenje konačno predalo. Za bis svi su na nogama: malo Orijenta („Desertrose“), malo rokenrola („Kingofpain“) i, uobičajeni (ovog puta lažni) kraj sa „Everybreathyoutake”.

Za drugi i treći bis – čista simbolika. Najpre obraćanje publici sa posvetom Gilu Evansu (Hendriksov „Littlewing“), pa zatvaranje kruga sa prvom pesmom na prvom albumu „ThePolice” – „Nexttoyou“ i konačno za publiku koja ga je uporno želela još jednom na sceni – „Fragile”. Kao numera sa kojom je otvorio čuveni koncert u Toskani, 11. septembra 2001, ponovo je evocirala stare slike – njujorške tragedije, Stingovog besa na početku tog nastupa, i božanstvene muzike koju je potom isporučio.

Vojislav Pantić