Biljka literature raste i cveta

INTERVJU

Dragan Velikić (1953), autor romana „Via Pula” (1988, tri izdanja), „Astragan” (1991, tri izdanja), „Hamsin 51” (1993, dva izdanja), „Severni zid” (1995, dva izdanja), „Danteov trg” (1997, dva izdanja), „Slučaj Bremen” (2001, dva izdanja) i „Dosije Domaševski” (2003, dva izdanja), knjiga priča: „Pogrešan pokret” (1983) i „Staklena bašta” (1985), knjiga eseja: „Yu-tlantida” (1993), „Deponija” (1994), „Stanje stvari” (1998) i „Pseća pošta” (2006), dobitnik je NIN-ove nagrade kritike za roman „Ruski prozor”, koji su objavili „Stubovi kulture” iz Beograda.

Roman-omnibus „Ruski prozor” sastoji se iz tri celine: „Zapisi iz života malograđanina”, „Vozovi”, i „Neke druge priče”. Prvi deo je, u stvari, prolog, a treći epilog, glavni deo romana je ono u sredini.

Glavni junak, Rudi Stupar, dobro situiran, beži od vojne obaveze, pred bombardovanje Srbije 1999. godine u Budimpeštu. Želeo je da bude glumac, pa pisac, a u tuđem svetu se napijao, provodio noći sa sumnjivim ženama, radio kao magacioner u jednoj robnoj kući, potom je bio pisac bedekera i na kraju mrtvozornik, a to je onaj koji kupa, oblači i šminka mrtvace. Tražio je mir, spokojstvo, ljubav, a nije našao ništa od toga. Ostao je „turista u vlastitom životu”.

U Beograd se vraća, posle svega, kada je stigla amnestija.

Dragan Velikić je ambasador Republike Srbije u Austriji.

„Ruski prozor” je nežna, topla, melanholična priča, stiče se utisak, o Vašoj porodici. Koliko u romanu ima autobiografskog?

Autobiografsko pisac ne može da izbegne, jer uvek piše iz vlastitog iskustva. Same činjenice, transponovane iz života u literaturu, doprinose da se to autobiografsko direktno prepoznaje. Možda sam u „Ruskom prozoru” iskoristio najviše podataka iz svog života.

Roman ste pisali punih sedam godina. Rukopis ste ostavljali, pa mu se opet vraćali?

„Ruski prozor” sam najduže pisao od svih svojih romana. Dva puta sam ga ostavljao na godinu-dve dana, jednom kada sampisao roman „Dosije Domaševski”, a drugi put kada sam prihvatio mesto ambasadora Srbije u Austriji. To drugo ostavljanje, ta najduža pauza u nepisanju koja je potrajala više od godinu dana, sad mi se čini da je pozitivno delovala na pronalaženje novog registra u romanu. Mislim da sam „Ruski prozor” iščitao u toku pisanja stotinu puta, tako da je to po strukturi i po jeziku moja najsloženija knjiga.

U ovoj intimnoj ispovesti otac i majka su živeli: On bez Nje, Ona bez Njega. Da li zato junak čezne za životom: Ona i On?

Porodica je onaj najuži ram u kojem nastaje priča. Mnoge rečenice, koje su moji roditelji izgovarali u mom prisustvu, i koje su nekim hirom sećanja u meni ostale sačuvane, kasnije sam otkrivao u potpuno drugačijem kontekstu. Zapravo, ja sam otkrivao kontekst i upisivao neke odnose među njima koji pripadaju porodičnoj patologiji. Uveren sam da su prve godine života, prvih šest-sedam godina, najvažnije za program komunikacije sa okolinom koji ćemo graditi odrastanjem.

U drugom planu je izbeglička priča. Kada se neko rodi na pogrešnom mestu, ostaje mu jedino da „sam sebi bude okolina”, jer ne zna šta je gore: da li javašluk Orijenta ili uređeni Zapad?

Ja mnogo volim Kunderin roman „Život je negde drugde”, što je kompatibilno dijagnozi o pogrešnom mestu. Tamo gde jesmo, mi smo sa činjenicama života. Tamo gde bismo želeli da budemo, mi smo u nekakvoj idealnoj verziji sebe samih. Mislim da linija manjeg otpora, kojoj smo svi mi manje ili više skloni, vodi u nekakve stereotipe. Da li ćemo biti zadovoljni ili ne zavisi pre svega od nas, a tek onda od mesta u kojem živimo. Nedavno sam pročitao da najsrećniji ljudi na svetu žive na jednom siromašnom ostrvu Tihog okeana.

Godine 1999. Srbiju su bombardovali kako bi je „standardizovali” (pre ili kasnije moraćemo da prihvatimo pravila). O kakvim je pravilima reč?

Prepoznajem u vašem pitanju temu kojom sam se bavio u jednom tekstu objavljenom u mojoj knjizi eseja „Pseća pošta”. Glagol „standardizovali” upotrebljen je ironično i čitava epizoda bombardovanja Srbije 1999. godine na jedan posredan način lamentira se u jednom poglavlju romana „Ruski prozor”. Nije utešno reći, ali ja zaista mislim da je udeo svake zemlje u kolaču apstraktne pravde proporcionalan veličini koju ta zemlja zauzima na geografskoj karti. Zakoni fizike su neumoljivi. Put kroz zid jeste najkraći, ali tu se i završava.

Kroz čitav roman se provlače priče o vozovima (direktni za Drezden). O kakvom je simbolu reč?

Vozovi su opsesija moga detinjstva. Deda mi je bio železničar, leta sam provodio u njegovoj kući u Sićevačkoj klisuri. Uspavljivali su me i budili vozovi. Dok su tutnjali pored dedine kuće imao sam osećaj da je i soba u kojoj sam spavao – vagon zakačen za kompoziciju.

Junaci romana su i mrtvaci. Jedan od njih kaže da tek kada se suočiš sa smrću i prihvatiš je kao nešto prirodno, život može da počne?

Na kraju romana postoji epizoda u kojoj moj junak, u mrtvačnici „Paradizo” u Hamburgu, priprema i šminka mrtvace za ukop. Dok radi taj rutinski posao on povremeno stupa u zamišljeni dijalog sa leševima. To je njegova svakodnevica, koja je lišena morbidnosti, jer je tek dodirnuvši dno svoje egzistencije postao svestan čuda života.

Čitav niz veoma zanimljivih pitanja posvećen je stvaralaštvu: Duša pisca je kao „visoka peć”. Moraš da založiš vatru i da je više ne gasiš. Ima li plamena u srpskoj književnosti danas?

Sigurno je da ima plamena u srpskoj književnosti. U ovom trenutku možda nastaju pesme, priče i romani nepoznatih autora koji su budućnost naše književnosti. Biljka literature raste i cveta mimo političke klime.

Govoreći o filmu, junak romana kaže da foliranti, zahvaljujući dobroj kombinaciji, skoro uvek izlete u prvi plan. Isto je i sa literaturom?

To je tema kratkoročnosti, jer ništa u umetnosti ne ostaje kao trajna vrednost mimo dara i napora da se taj dar iskaže kroz umetničko delo.

Ovaj roman je pisan tako da lako može da bude scenario za film ili dramu u nekom pozorištu. Da li ste o tome razmišljali?

Nisam pisao ni scenarija, ni drame, a nemam ništa protiv da moj roman bude predložak za pozorište ili film. Međutim, ne bih mogao da prenosim „Ruski prozor” u formu scenarija ili drame. Nakon ovog romana sigurno dugo neću pisati prozu, ali imam koncept priče koju ću pokušati da izrazim kroz dramski oblik.